Negde sam prvi put čuo za to ime možda početkom jeseni 2021: da li je bila neka godišnjica, ne znam to. Tek, kako došlo, tako prošlo – dok do mene nije došao kratki animirani video koji objašnjava principe o kojima je ovde reč. Preneo sam link na svoj fejZbuk profil uz kratki komentar, izražavajući žaljenje što postoje titlovi samo na engleskom. Uto se zalomilo da tog dana nisam imao nešto posla, pa sam zasukao rukave i sam preveo titlove. Zahvaljujući Common Creative licenci, mogao sam to da objavim na kanalu Suštine pasijansa. I evo rezultata.
No, imalo bi se o čemu razmisliti i ponešto pride reći, zar ne?
Kao što rekoh, to što nije bilo prevoda, deranžiralo me je preko svake mere. Sticajem okolnosti, poodavno sam stekao uvid u to koliko ljudi zapravo samo simulira da razume engleski jezik, a da zapravo ne stignu ni do svih skraćenih oblika uobičajenog govornog jezika, onog koji se može čuti u bezmalo svakom filmu ili na televiziji, a kamoli do idiomatskih značenja nekih fraza. No, nije to nešto za osudu: verovatno preovladava stid što u vreme agresivne globalizacije informacija, roba i usluga ne razumeju engleski, koji je postao lingua franca u 21. veku. Pa dobro, utapanje u neki jezik zbilja jeste jedna od efikasnih metoda da se taj jezik nauči barem pasivno… Ali, šta neposredno sad? Do takvih ovaj sadržaj neće dopreti i to je šteta.
Sistem obrazovanja u ovoj zemlji je uvek bio na granici prihvatljivog, jer je zasnovan na činjenici da najbolji isplivaju sami, a ne zahvaljujući obrazovanju. Da sam ostao na nivou onog engleskog kojem sam u školi naučen, danas ne bih bio u stanju njime da se služim, a danas mi je taj jezik sredstvo za rad. Na stranu što sam kasno zaista shvatio koliko bi bilo korisno znati barem tri strana jezika na nekom nivou realne komunikacije ili bolje; to je neka druga priča. No, nisam ja bitan ovde, jer ja sam taj video razumeo. Od puke konstatacije nema vajde: palo mi je na pamet da bi nešto trebalo i preduzeti. Tako se rodila ideja.
Kako rekoh samom sebi neposredno pre nego što sam se latio tog ne baš lakog posla: nemoj da objašnjavaš, nego pokaži. Glupost je neuništiva, potrebna je velika energija da bismo se protiv nje borili. Izgleda da nema druge, nego marljivo ulagati energiju i svaki izvodljivi trud da se gluposti stane na put. Eto, bio je to moj mali doprinos, umesto uobičajene prepirke koja po običaju nikuda ne vodi: utrošio sam nekoliko sati da prevedem, sinhronizujem, korigujem i objavim sadržaj, svima na polzu. Izgleda da je vredelo, jer za prvih 16 sati taj sadržaj je emitovan preko 1000 puta.
Neka se širi glas.
A posle toga, neka se širi misao.
– * –
Čuli ste za antivaksere? Ljubitelje populističke politike? Ravnozemljaše? Galamdžije koje objašnjavaju kako nas truju avionima u preletu? Zastupaoce svih mogućih i, sve češće, nemogućih teorija zavere? Svih onih koji su skloni lupetanju, a da pritom nemaju odgovor na tako prosto pitanje kao što je “koje je tvoje mišljenje o tome” ili “šta je tvoj predlog da treba da preduzmemo”? O takvima – tačnije, zbog takvih – često smo pisali na ovim stranicama.
E, takvi predstavljaju onaj manje problematičan deo populacije koje odlikuje glupost i koji se, gle čuda, tom glupošću hvale. Onaj agresivni segment je neuporedivno problematičniji. Taj segment je mnogo manji, ali nažalost, mnogo je teži za rešavanje, jer takvi ljudi često razbijaju drugima glave misleći da je to valjan čin pokazivanja ko je u pravu.
Elem, agresivnost u čoporu je jedan od najilustrativnijih pojavnih oblika gluposti; verovatno znate i sami da su takvi ljudi manji od miša kad su van čopora. Sa druge strane, volja za moć podrazumeva i potrebu za fizičkom snagom koja se kanališe za svoje potrebe. To znači da realna moć mora da ulaže resurse da bi glupost opstajala i bivala sve jača kao oružje te moći. Eto: zato nacionalni stadion, a ne dečija klinika. Zato naročito plaćena četiri kanala Zadruge na TV, a ne besplatni obrazovni program na javnom servisu. Zato populistička politika, a ne politika socijalne pravde. Zato izjave političara koje izazivaju aplauze, a morale bi da izazovu prozivku, pa i vanredne izbore nakon hitnog pada vlade.
Suština Bonhoferove teze o gluposti je u tvrdnji da je glupost socijalna, a ne intelektualna ili mentalna kategorija. Premotavajući mnoge slike u svom sećanju, mogu da izvučem i primere iz neposrednog iskustva; nije mi potrebno podsećanje na Kristalnu noć. Nešto slično sam video 1991. godine, ne baš na nivou razbijanja izloga (iako toga jeste bilo po Beogradu i Novom Sadu), ali dovoljno strašno da mi se ureže u pamćenje. Sećam se gomile mladih ljudi gladnih svega – novca, pažnje, uvažavanja, pa i fizičke hrane – koji su zavedeni obećanjima da će sve što im nedostaje dobiti u čoporu.A taj čopor se formirao oko jedne od davno potrošenih bajki, crne da crnja ne može biti, da je naše pleme vredno, a njihovo nije, pa je zato vlasno ubijati sve pripadnike tog drugog plemena. Mehanizam koji je tada pokrenut da bi taj narativ opstao, jer nijedna iluzija ne može da opstane bez spina koji traje onoliko koliko traju sve veći resursi koje je potrebno u tom smeru trošiti, predstavlja najstrašnije iskustvo moje generacije. Taj mehanizam je trebalo lomiti, a ne glave ljudi koje je neko, na strani koja je u istu zlu svrhu negde drugde stvorena kao suprotna, na isti način zaveo.
Dok si preživeli pripadnici jednog ili drugog plemena shvatili da im boravak u čoporu neće rešiti nijedan problem koji su mislili da će rešiti pristupanjem, bilo je kasno. Prošla je mladost, prošla poželjnost pristupa u neke lukrativne krugove, prošla je svaka prilika za boljitak. Preostaše samo stid i prazna glava. A oboje se rešava na isti način: novim ciklusom spinovanja prazne glave istim smećem koje je dovalo i do prvobitnog problema.
Skidanje lanaca, koje mora da prethodi konačnom dokazivanju da stazom gluposti ne treba ići, traje dugo, skupo je, naporno i boli svakog ko se u taj proces umeša na bilo koji način.
Malo je onih koji se sami istrgnu iz čeljusti mehanizma održavanja gluposti, jer teško je opstati sam, a oni koji te mehanizme sprovode imaju monopol na resurse. Neka mršava uteha opstaje u tome da jedan određeni soj ljudi u populaciji glupavih uspeva da završi fakultete (setite se Bonhoferove teze: glupost je socijalna, a ne intelektualna kategorija). Takvi najčešće završavaju kao mediokriteti, ali barem su ekonomski nezavisni i ne proizvode neposrednu štetu nikome (osim možda svojoj deci, ali to je neka druga priča).
Umesto nekog strašno pametnog zaključka, ovog puta nudimo samo jednu poentu: apsolutno je sigurno da možete dati nekakav doprinos borbi protiv gluposti.
Trik je jednostavan: ništa što je usmereno u tom cilju nije premalo, ništa nije beznačajno. Učinite neki majušni gest, opstanite u takvoj nameri bar neko vreme i primetićete da je svet oko vas postao za mrvicu bolji. E, to je zato što ste vi postali bolji i što niste dozvolili gluposti oko sebe da prevlada. I zato: počnite već ovog trenutka.
Isključite televizor. Prestanite da pratite bilo kakve informacije osim servisnih. Pročitajte knjigu, naročito neku knjigu koju “niste stigli” da pročitate kada ste imali dvanaest godina. Naučite nešto što nite znali, recimo četiri stiha iz neke pesme Vaska Pope, Maka Dizdara ili Brane Petrovića. Negujte svoj jezik i sopstveni rečnik. Dajte ljudima, stvarima i pojavama prava imena, naročito ako te ljude, stvari i pojave ne razumete iako ih srećete svaki dan. 
Pomozite nekome da razume ono što zbog nedostajućeg obrazovanja nije u mogućnosti sam da razume. Prestanite da izgovarate imena osoba koje su poznate samo zato što su poznate. Ako je uopšte moguće, razmišljajte o ljudima, stvarima i pojavama, uvek usput preispitujući da li je ta konkretna osoba, stvar ili pojava vredna vašeg vremena. Ako je uopšte moguće, prestanite da u razgovorima ogovarate druge ljude i počnite da preispitujete koncepte; nisu vam potrebne nikakve monumentalne teme, počnite od svoje svakodnevice. Oponirajte neistomišljenicima tako što ćete suočiti svoje mišljenje sa drugačijim, a ne tako što ćete vređati čoveka. Izađite na izbore bez mobilnog telefona. Prošetajte po okolini. Idite u muzej. Udomite životinju iz azila. Prestanite da pušite. Posetite zubara. Okrečite trpezariju. Operite urednu staru odeću koju više ne nosite i odnesite je u Crveni krst. Poklonite dragoj osobi knjigu, ali ne za rođendan, već bez razloga. Zasadite drvo.
Ako vam se neki gest samo učini korisnim, pokušajte smesta. Što bi rekao pokojni Lane Gutović, “ne može da šteti, a čim ne šteti, to znači da je korisno”. I činite to često: gomila malih koraka može vas odvesti bilo kuda, čak i daleko, ako je potrebno.
A koji su to veći koraci koje možete napraviti? E, pa razmislite sami o tome. Ako neko mora da vam saopšti baš svaki korak… Onda… Uh. Onda smo opet na početku.