Трећег дана опет устанемо сумануто рано, и око осам и нешто кренемо у још једну шетњу, док још није врућина. Поучени јучерашњим искуством, кренемо улицама. Ту има мање узбрдо-низбрдо, а и некакав благ ветрић ћарлија, неће бити врућина.
Као што сам ономад приметио гледе Врњачке, зида се, није да се не зида, али с мером и укусом и да се стилски некако уклапа, и не руши се центар него се насеље шири. А има места. Чак ни оно што је одавно изидано није баш попуњено. А и зидари нису као некад, не направе свињац на двапут већој површини него што користе, него су постали нешто уредни. Крајња су времена дошла.
На тротоару испред овог нема чак ни шљунка. Ма, апотека. Оне две зграде са по десетак апартмана и студиоа или, како веле на огласним таблама, студиа (кам’ га ј, ј вам га), нису изузетак, таквих има на све стране. Испричао нам неко да је прошлог лета све то било попуњено, није било места нигде, јер је добар део оних који су хтели на море а због заразе нису могли, дошао овамо.
Обилазимо круг око реке, отприлике као прошли пут, само не долмом него следећом већом улицом. Као и у суседним селима, у свакој другој авлији зру исте јабуке, ваљда нека ендемска сорта. Прво помислимо да је мало касно, наше су јабуке већ у ракији, зато и идемо овако касно на годишњи, а онда… е, да, ипак је ово брдовитије и клима је за толико другачија, и воћу је календар прилагођен месту.
Примичемо се пијаци са северне стране, и наилазимо на смањену репризу огласне табле за… нешто.
Личи на енгрпски, али доле уредно пише „кућа“ а не „куца“… нисам се сетио да се распитам како се то чита (ма као да смо у неком англофоном крају… „а како изговарате своје презиме“ – „сасвим лако“), али сам се после распитао на форуму. Предлози су ишли од „чаша сока“, „ћаса кока“ до „каза цока“, казачока се нико није сетио. Тако се долази до негативне информације – прибавиш је па знаш мање него пре.
Ово сам снимио више због фине играрије сенки и ограда, а таблу убацио онако… да попуним призор. Тек после обраде сам погледао шта пише.
Идемо даље, мимо пијаце, ту смо били јуче. Пролазимо штогод урбанизовани део, западно од центра, где има вишеспратница и управних зграда. На овој фотци се виде и седамдесете, и осамдесете и наредне деценије. Питам се само чему им онолики оџаци, није ваљда да се све то греје на угаљ.
Посебно ми је занимљив тај крпљен кров. Ту изгледа сваке године има разоноде. Да ли не умеју са ексерима, или је материјал врљав, или ветар уме да буде јачи од предвиђеног, ко ће то знати. Кабл у врху кадра сам намерно оставио, то је део амбијента.
Мало даље налазимо напуштену и запуштену зграду. У једном окну улаза стоји табла „РО рудник мрког угља „СОКО“ Сокобања“. Види, види, ајде Алексинац, то је близу, и тамо су били рудници, али овде… Нисам знао. Ал’ сад они оџаци некако имају објашњење.
Обилазимо угао и излазимо пред ту зграду са шареним кровом. Архитектура… онако, седамдесете. Могло би ово било где на Нови Београд, и уклопило би се, мада је ситније. И тај натур бетон штогод боље изгледа кад се офарба.
Питам се зашто се телефонски број зове inf, и како су ти телефонски бројеви у ствари нестални, била би то занимљива прича. Тај број је некад био скоро део адресе, штампао се у заглавља службених папира, гравирао у таблу са именом фирме. Сад већ знам доста људи који ни немају фиксни, чак знам и неке којима је број мобилног једини сталан део адресе. А има их и који бројеве мобилног мењају чешће него кола. Таква времена.
Занима ме само чим то овај гарантује. Да ли је штос у томе да овде воде има свуда, или скоро свуда па треба знати два-три трика, или је стварно заклети рашљаш? Ето још једне приче коју нема ко да исприча, а можда је већ и испричана, ама ко ће све испратити.
Шетамо још, јер смо се зарекли да ћемо издржати до подне, да довољно огладнимо. Има једно место које смо ошацовали синоћ, нешто у некој авлији, па да видимо… Пролазимо још једном до оног парка и налазимо боље место за седење, у ладовини а уз реку. Одавде онај нови висећи мостић боље изгледа, чак боље него док смо га јуче прелазили. Посебна је разонода гледати како деца уче физику – прво примете да се мост љуља од њиховог проласка, а онда баш намерно љуљају мост само да би он љуљао њих.
Дакле, још један аутокрп без геометрије.
Гле, прошло је једанаест… смислимо да поседимо још мало, па да кренемо полако, а кад стигнемо, биће таман подне. Онда док наручимо, док стигне… одлично, наша хроно дијета ствара навику, скоро да уживам у томе да до ручка немам апетита, и све као гледам да што касније седнем за сто, ал’ онда кад тањир атерира пред мене, немој да би ме неко задржавао, неће се лепо провести.