Годишњи од неколико дана 4.5

продаје парфеме чувене марке „пало с камиона“

Мало смо се прерачунали са временом, па уместо да тањир легне на сто тачно у подне, ми смо у 12:15 тек сели. Место смо уочили још претходног дана, са сокака се назире само некакав дрвени кров у дубини авлије, и под њим столови, колико се већ да видети кроз колски улаз. Добро, неко је удесио нешто страга, и боље тако, напољу си а ниси на улици.

Машта уме свашта. Замишљао сам нешто много веће, а ова „Мерак авлија“ има једва десет столова. Но, то мало је фино скоцкано, а преко травњака се види ложиште и ражањ. На правом смо месту.

Незгодно за фоткање, јер је светло оштро подељено – под кровом је прилично мрачно, напољу бљешти. Ово је скоро прегорело, ал’ сировина је то, да се извући. Могао сам можда да истерам и боље тонове напољу, ал’ бих онда изгубио две-три друге особине, боље овако. Госпоју сам сликао једном без блица једном са њим, наспрам исте ове позадине, није успело ниједно, никако да извучем да личи на нешто а да се и мени свиђа. Није до госпоје него је такво светло.

Чорба брзо стиже, стандардна кафанска, у глиненој посуди, одлично, таман леже на досадашњу шетњу. Поучени јучерашњим искуством, не наручујемо кило печења (овог пута прасећег), него 600г.

Печење је за истог нобела у категорији прасећег, као што је јучерашње било на тему јагњетине. Савршено. Таман скинуто с ражња (то већ умемо да натемпирамо), ма не да смо се развалили од клопе, него смо узели још 200г (испало 250) да нам спакује па ћемо то за вечеру. За разлику од горње фотке, није прегорело, него кожура крцка а за месо и не требају неки квалитетни зуби.

Оставили то у стану у фрижидеру, па још једна шетња до парка. Примећујем да је енгрпски правопис узео маха, више се не ограничава на производњу из тастатуре, сад то већ излази и у чврстим облицима.

Једног дана, кад порастем, кад размислим, кашће ми се само: од чега је то Марковић скраћеница. У овом тренутку нас неколицина из редакције ћемо застати и сетити се нашег другар-а који је овако писао још пре тридесет година, такорећи претеча био.

У повратку до центра спопадне нас неки мангуп, „видим да сте срећни људи, тако са осмесима“, продаје парфеме чувене марке „пало с камиона“. Крене цењкање, сваки час вади нешто из торбе, те ово те оно, ово у дућану кошта 80€ ево за 50 и још ти дам приде и овај други, дај само да ти напрскам узорак… Оно стварно јесте оригинал Коко Шанел, али је он у неком тренутку почео да се фрља са врло течним и брзим немачким, ваљда рачуна да данас нико не зна немачки (е па прешао си се, другар), с тим што је тај Коко брзо враћен у торбу да би извадио још неки, као ево даје приде и један Опијум (што је старо име, ал’ остале дрозе никако да нађу своје мирисе)… и успут се тај Шанел претвори у нешто ма пљунуто исто, само што се сад зове Гуг Чинела (GOOG Chinella, ко трчи не види, ко види мисли да тако треба).

Видимо, човек професионалац, а спазимо на сокаку и другог, ма пљунуто истог, осим што је за главу нижи, али иста торба, иста мајица, иста фризура, као да су са истог негатива рађени. Добро, бар смо имали мало уличног позоришта, и то је део тог фолклора. У духу конспирације, нисам га сфоткао на лицу места, него кад је мало одмакао.

Ту некако закључимо да је оно прасе било жедно… и одаберемо место, седнемо, питамо шта има од пива а да није апатично. Каже дечко има нека крафт пивара (ал’ сад је крафт на енглеском, није на немачком), што ни у бунилу не сме да се зове занатска пивара, негде с југа, са врло симпатичном зајебанцијом од називља – сва пива имају академска звања, од студента преко доцента па до ректора. На тему тамног је имао изгледа нешто од помоћног особља, ал’ је било баш добро.

Фоткам около и приметим да се тај келнер нешто чудно креће и све скупа изиграва читаво позориште. За троструким столом пред отвореним излогом радње је седело неко друштво, које смо интерно звали „12 апостола“ (од чега две апостолке), а он је обигравао око њих и све покушавао да дискретно, с леђа, приђе и замени пепељару, ал’ та леђа се час нагну лево час десно, па два-три минута не успе, па обиђе сто и покуша с друге стране… По кретњама видимо да је поприлично пијан. Друго пиво смо наручили знацима, што је исправно схватио и донео, све како треба. Кад је двојици за суседним столом паркирао чаше и флаше, извео је то театрално, са уклизавањем, само је код друге флаше имао мало проблема са кочењем, па је скоро оборио чашу док јој је примицао флашу. Заљуљала се, али није пала.
Кад смо га звали да платимо, похвалио сам га како тачно балансира између пијанства и прецизности, невероватно а и забавно за гледање. Каже ја сам у ствари глумац, био ми је тежак дан, и нечији рођендан, неки виски, ал’ ја сам у ствари глумац. Па реко добро глумиш, и онај Ентони Перкинс из „Психа“ те лоше имитира… „Зар делујем да сам из тог филма?“ „Не, Перкинс је лоше скинуо твоје форе“… Но, свака част, представа је била да се памти, а успео је да уради све што треба, без малера.

Како кажу, нема лоше рекламе, па ево ако му ово погура каријеру, нека му је.

Епилог.

Сутрадан се натенане спакујемо, и ногу на гас. Тих триста километара смо у одласку прешли за четири сата, и како је кренуло, и у повратку ћемо. И онда, надомак куће, кад је остало ни тридесет километара, зачепљење на друму, пред самом Чентом. Једна цигара, друга цигара… ово ће изгледа да потраје…извадимо оно месо и удри. Било чак и два парчета јагњетине из Пећине. У, бре, не знам кад је било боље, док је било вруће или овако на ледини. Тај ваздух.

Те ова фотка није снимљена на празан стомак.

(велике: прва, друга, трећа, четврта, пета, шеста)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image