Тип за којим смо кренули нас је запазио још у парку, мислио да госпоја ради јогу. Јер седи по турски, подвије ноге. А, то, навика из детињства, под је увек био хладан. Чаврља нешто о својој историји болести, нешто су му оперисали глежањ па му се сад чини да боље да нису… али граби стазом, једва га стижемо.
Након стотинак метара излазимо на Моравицу (код Алексинца, мора допунско име јер тих Моравица има неколико). Он одлази уз реку, ваљда баш ка Соко Граду, он је дугопругаш, а нас упућује низводно, ка Пећини. За коју смо чули, али немамо појма шта да очекујемо. Наилазимо на неку рупу у обали, где стварно увире вода, а и видимо парице бачене као у фонтану. Ал’ то није веће од метрар-два све скупа, па реко ако вам је ово Пећина, алал вам велико П. Терамо даље и… ма чекај, одлично место за један аутокрп.
Опет та природа без геометрије, где се једино по сенкама може погодити да ово хвата око 180 степени у ширину. Газимо даље, стаза није неки проблем, с тим што на једном месту морамо да пређемо на леву обалу, са наше стране постаје сувише стрмо и нема више места за стазу. Након још једне кривине укаже нам се кафана.
Кафана је опет на десној обали, али ту је и дрвени мостић, прилично издигнут над водом, окачене жардињере о ограду, види се и воденични точак ал’ је из прве јасно да ту воденице никад било није, ово је кафански точак, окреће ражањ. Ајде да видимо…
Прелазимо мостић и видимо све оно што се уопште не примећује с мостића. А амбијент… хм, једино би се дао описати као полупећина. Или пећина којој фали пола таванице и један зид. Ал’ можда је тако и боље, има сунца, и то баш под добрим углом. Ево сад ми је потрајало да изаберем снимак за ову прилику, има бар пет јаких и ваљаних кандидата.
Налазимо сто, што и није проблем, слободних столова има двадесетак, и питамо келнера кад ће печење. Око пола један… ау, тек је једанаест. Дакле… е сад не могу да се сетим које је локално пиво било, можда нишко, али температура погођена, а добро смо га и темпирали, таман негде око пола друге кригле је стигла та јагњетина…
Јагњетина одлична. Чујем и неке стране језике, чак и мађарски. Пошто смо се добро окрепили, могли бисмо до собе, јер, како је оно ћале имао обичај да каже, „свако јело куне тело, што не легне да се слегне“. Хм, а куда? С оне стране моста има асфалтни пут, али колико се сећам мапе, тај иде куд мора, около наоколо и узбрдо низбрдо, два километра. А одокативно би требало да има, низ реку, само двеста метара до парка. Питамо келнера, и он нас упути низ десну обалу, каже „тамо сте за десет минута“. Лоше је проценио нашу брзину.
Стаза врло брзо престаје да прати речицу, и креће некуд у висину. Е па нећеш, бато, хватамо прву прилику да се препустимо банатској логици – ајд доле ка обали, па ћемо долмом. С тим што долме нема, ово су брда, и стаза нешто јако брзо прелази из бањске у козју, равни делови стичу незгодан угао. Кад смо угледали воду, гледали смо је са неке незгодне висине, а колико год да су наше Компако ципеле одличне за овакве шетње, толико ми се чини да не би дорасле задатку и да бисмо до воде стигли нездраво брзо.
Не враћамо се истим путем, него право узбрдо, има тамо нека бандера. Можда је било десет-петнаест метара изнад наших глава, и можда нагиб и није био већи од 45 степени, ал’ мани га, Мито, пауза на свака два-три метра висине. Ово сам снимио седећи, и објектив ми је био отприлике хоризонталан. Вода је још педесетак пиксела ниже.
Срећом, лепо је време и све је суво. Да је било иоле неке влаге у ваздуху, не бисмо ни довде стигли, јер би све клизило. Овако нас је трење одржало, нисмо се чак ни затетурали ниједном. И кад смо најзад избили на ту стазу, после три-четири предаха, није било много лакше. Јесте убрзо прешло у низбрдо, и јесте то местимично личило на некакве степенице, али брате висинска разлика међу тим степеницама уме да буде поприлична… много је то за нас равничаре. Решили смо да смо се напланинарили за ову годину, доста.
Није да смо се нешто преморили, да смо четвороношке дошли до кревета, али зато кад смо дотле стигли, није било силе која би нас одржала будне још пет минута. Ал’ смо добро одморили ручак, бар сат ипо.
Тај ваздух.