Iz zvuka u tišinu

U sredu je održan koncert koji će se možda pokazati kao poslednji u 52 godine postojanja koncepta pod nazivom King Crimson.

Ako ćemo po iskustvu, nećemo biti isključivi: jedna od važnih biografskih odrednica mentalnog čeda Roberta Frippa je “nikad ne reci nikad više”. Sva je istina i to da nema nikakvog nedvosmislenog saopštenja o prestanku rada, ali… Parametri su takvi kakvi su, optimizam je uvek najbolje upakovati u realne okolnosti.

Hajde da malo popričamo o tome. No, da bismo razumeli kako funkcioniše koncept pod nazivom King Crimson, moramo da skiciramo veliku sliku.

Istorija grupe King Crimson se sastoji naizmeničnih perioda aktivnog rada i nečega što bi se najlakše opisalo kao izostanak postojanja, jer ti periodi prekida su bili praćeni potpunim izostankom aktivnog interesovanja Roberta Frippa, čoveka koji se pita za sve, za bilo kakve aktivnosti grupe. Različiti razlozi su tome doprineli: od razočarenja u namere muzičke industrije, preko odsustva namere da se igra po novim pravilima koje su nametnuli novi mediji, sve do suočavanja sa ljudima koji su se “malo preigrali” u nastojanju da sebi obezbede status superzvezde, ne nudeći u međuvremenu ništa konstruktivno. U tom on/off jurcanju, koje je pak za Frippa značilo da će se baviti nečim drugim, ako sam dobro izračunao, periodi koji se mogu nazvati aktivnim postojanjem benda u zbiru traju oko 26 godina. To je, otprilike, polovina vremena od prvog nastupa 5. jula 1969. u svojstvu jedne od predgrupa na otvorenom koncertu Rolling Stonesa u Hyde parku u Londonu do poslednjeg dubokog poklona i oproštajnog selfija Roberta Frippa pred publikom u Bunkamura Orchard Hall u Tokiju, 8. decembra 2021.

Kroz King Crimson, ako izuzmemo samog Frippa i Petera Sinfielda, drugog mislioca u prvoj inkarnaciji, protutnjalo je tačno dvadeset muzičara. Svi su odreda bili virtuozi na instrumentima koje su svirali, većina njih su bili multiinstrumentalisti. Neki od njih, u prvom redu Greg Lake i John Wetton, do danas se uvažavaju kao jedni od najboljih muških vokala prog rocka, štaviše smatraju se za utemeljitelje standarda – upravo na osnovu onoga što su ostavili svetu radeći u King Crimsonu.

King Crimson cca 1995: Double Trio
King Crimson cca 1995. Ova Double Trio postava je očigledno predstavljala zametak onoga što se kasnije nazvalo seven-headed beast.

Najduža faza rada grupe je bila je bila ona 1994-2003. godine, doduše sa dve različite postave i jednim dužim prekidom. Ipak, poslednja inkarnacija, sedmoglava zver (u jednom trenutku osmoglava!), najduže je održala koherentnu zvučnu sliku, radeći manje-više neprekidno od 2013. godine. Uvažićemo da je pometnja zbog pandemije predmet više sile; najzad, turneja po SAD i Japanu za leto-jesen 2020. je već bila zakazana (i rasprodata, treba li reći?), pa odložena i najzad izvedena 2021. godine.

– * –

Fripp je posvećen neprekidnom preispitivanju sopstvene paradigme, a to vrlo često nije lako razumeti čak ni u retkim trenucima kada deli svoje misli u vidu isečaka iz svog neobičnog dnevnika ili, još ređe, kada daje neki intervju. U jednoj prilici, kada je pokrenuo bend manje od dve godine nakon što ga je rasformirao, na pitanje zašto ga sad opet formira, jetko je odgovorio “Primetio sam da sam postao suviše srećan; bilo je vreme da uzmem štap za pokazivanje.” Skrećem pažnju da je Fripp upotrebio pridev “happy“. Ovakvu rigidnost prema samom sebi verovatno može da nametne samo Englez zadojen tradicionalnim obrazovanjem i vaspitanjem.

No, posledice tog preispitivanja su sasvim očigledne kada posmatrate detalje zaostavštine grupe tokom raznih perioda rada. U svom dugom postojanju, King Crimson je za sobom ostavio svega trinaest studijskih albuma, od čega sedam u toku neponovljivo burnog prvog petogodišta postojanja, a tri u toku furioznog trogodišnjeg rada tokom osamdesetih. Međutim, proređivanje studijskog rada je značilo i veću dinamiku objavljivanja koncertnih snimaka, da bi oni napokon postali jedini standard izdavaštva nezavisne kuće DGM; pritom, da ne bude nejasnoća: ima tu i novog materijala, uvežbavanog tokom pripremnih sesija pre svake etape turneje, a očigledno razvijanog na otvorenoj sceni. Fripp je to objašnjavao jednostavnim rečima: albumi su ljubavna pisma, a koncerti su ljubavni susreti. Razume se, svako će radije izabrati upražnjavanje strasti nego njegovo opisivanje.

King Crimson 2017: Eight-headed beast
King Crimson 2017: Eight-headed beast, trenutak kada je katedrala zvuka grupe bila veća nego ikada. To se nikad nije ponovilo.

To nikad nije bila puka fraza: upražnjavana je praksa da se bend okupi “na tonsku probu” tokom popodneva uoči koncerta, pa da tokom tog sastanka Fripp presudi o konačnom sastavu numera koje će te večeri biti odsvirane. U to odlučivanje je bilo ugrađeno hiljadu sitnih faktora, ko bi znao da navede bilo koji od njih, tek – nije se moglo znati unapred šta će se na sledećem koncertu izvesti i kako će to ispasti. Dakako, to je činilo da nijedan koncert ne bude isti kao bilo koji prethodni – na nivou na kojem bi prosečno upućeni slušalac muzike King Crimsona mogao da prepozna razliku. S obzirom na ustaljenu praksu da se doslovno svaki javni nastup pažljivo snimi najkvalitetnijom raspoloživom tehnikom, a ponešto od toga i objavi raznim kanalima, za brojne poštovaoce grupe to i danas predstavlja neiscrpan izvor istraživanja.

Krajnost je u toj posvećenosti čine ludaci koji su išli za grupom i trošili znatna novčana sredstva ne bi li pogledali što više koncerata na etapi turneje na svom kontinentu. I da se razumemo, nisu to Deadheads, pa da idu za grupom drumovima na čoperima ili hipi-busevima: KC fanovi putuju automobilima i avionima. A ulaznice za koncerte je valjalo nabavljati blagovremeno i ne baš jeftino. (U tom pogledu, to što smo Marinko i ja seli u Punto i odvezli se 970 km do Verone dan uoči koncerta, a vratili se istim putem dan posle koncerta, nije neko naročito dostignuće… Osim za nas dvojicu, kojima je iskustvo tog koncerta ispomeralo razne osnovne koordinate.)

– * –

Zahvaljujući konačnom (dugo odlaganom) otvaranju King Crimsona prema sajberprostoru, najzad je mnogo lakše istraživati šta se to sve dešavalo na raznim turnejama po Evropi, Americi i Japanu u periodu od 2014. do 2021. Dosta toga tek nas čeka, jer ne treba sumnjati da će arhiva biti revidirana. Za početak, mogu da preporučim sadržaje sa stranice plejlisti na zvaničnom YouTube kanalu grupe, gde ćete pronaći kompletne (!) sve zvanične žive i studijske albume. Od važnih diskografskih jedinica, tamo iz razumljivih razloga nedostaje samo serijal izdanja The Elements, kombinacija živih, studijskih i eksperimentalnih snimaka grupe na dva CD-a praćenih izdašnom knjižicom, što je prodavano preko fan-kluba i na koncertima; tih izdanja ima osam, a objavljena su u periodu 2014-2021.

Naročito skrećem pažnju na žive albume poslednje inkarnacije; osim ekstra-zanimljivog sadržaja, oni su pide na visokom tehničkom nivou. Moj lični favorit je živi zapis Live in Mexico City, July 2017, što je zabeleženo u vreme kada je King Crimson činilo osam ludaka na sceni i tada su dostigli svoj kreativni vrhunac kompleksnosti aranžmana, koloritnog zvuka, neverovatnog sviračkog umeća i monumentalnog rezultata koji se ne može objasniti na prečac. Sa tog albuma sam i ja izvukao današnju numeru “Islands“, inače pesmu sa istoimenog albuma iz 1971. godine. Osim tog nastupa, nikako ne propustite ni albume snimljene u Los Anđelesu 2014, Torontu 2015, Beču 2016, Čikagu 2017… A posle toga, bićete spremni da preslušate i sve ostalo. Upozoravm vas samo na jednu sitnicu: ja sam u sve te sadržaje upao negde u vreme kad sam se natenane spremao da krenem u Veronu na koncert. Trebalo mi je oko godinu i po dana da prestanem da slušam samo to.

Ritual pre izlaska na scenu
Ritual pre izlaska na scenu: svi se okupe u krug i zamahnu pesnicama od poda do visoko uvis; u tom trenutku postaju jedinstven organizam, zver koja svira najbolju muziku koja postoji. Posle koncerta se okupe na istom mestu i vrate pesnice na pod, da bi se i sami vratili na planetu Zemlju sa neimenovanog mesta na kojem su upravo proveli dva i po sata ili duže.

Skrećem vam pažnju da tek slušanje celine može da vas dovede do tačke razumevanja šta se tu zaista dešava: King Crimson nije muzika za džuboks, već za neka viša stanja kognitivne svesti; ako nemate vremena da preslušate ceo album, najbolje je da ne započinjete.

– * –

Pa dobro, da li je priča o grupi King Crimson završena? Rekoh već: ne možete zaviriti u Frippove misli, a i da možete, teško da bi to išta značilo. Sid Smith, najugledniji biograf grupe i hroničar kojem veruju svi poštovaoci grupe, sleže ramenima i priznaje svoju zbunjenost u odličnom članku koji vam preporučujem da pročitate. On polazi od jedinog artefakta koji je imao na raspolaganju za komentar, a to je Frippova metafizički začinjena objava na društvenim mrežama o poslednjem koncertu u Tokiju:

King Crimson u Shibuya Bunkamura Orchard Hall u Tokiju; sreda, 8. december 2021; na sceni u 18:40, vrata i dalje otvorena deset minuta da bi sva publika mogla da uđe. Ispunjeno do poslednjeg mesta. Prvi čin: jedan sat i tri minuta. Ukupno trajanje: dva satai dvadeset četiri minuta. Poslednja beleška King Crimsona je Starless, poslednja nota ove Turneje završetka u Japanu, prelazak iz zvuka u tišinu u 21:04.

Smith oprezno, ali bez ikakve patetike komentariše tu frazu “iz zvuka u tišinu”, podsećajući da ni najiskusniji komentatori ne mogu da izađu na crtu čoveku koji je ranije četiri puta naglas objavljivao “prestanak postojanja” King Crimsona. Postoji tu jedan trivijalni, ali neumitni element krštenice i treba to uvažiti. Svi članovi benda su izrazito aktivni muzičari, znaju im se neposredni planovi za barem godinu dana unapred, a to je oho-ho dovoljno da Fripp okrene ćurak ko zna koliko puta. Njegova krilatica “završetak je uvek novi početak” mogla bi da ima otelotvorenje u nečemu novom, po običaju neočekivanom, pa možda i pod nazivom King Crimson.

Toyah and Bobby Wilcox
Toyah and Bobby Wilcox – Dvoje ludaka u božićnom raspoloženju. Neko vreme sam pratio šta rade u kovid-karantinu, najzad trebalo je i njima i meni da nekako ubijemo vreme. One pčelice sam nekako izdržao. Ovo već ne moram.

Najzad, šta ako Fripp opet primeti da je “postao suviše srećan”? U svojim nedeljnim obraćanjima iz habitata u lepoj kući u zapadnom Vusterširu, Toyah je sa prisiljavanja svog dragog Bobbyja Wilcoxa na kreveljenje i oblačenje u kostim pčelice prešla na manage a trois sa kostimiranim i maskiranim drugim gitaristom dok je Bobby obeležen mohawk frizurom (sa povremenim ljubičastim prelivima) i šminkom zahvaljujući kojoj liči na drogiranog rakuna. No, tako je to, što ono kažu ćiriličari, svako sme da radi u svoja četiri zida šta hoće; jedino nije jasno šta ćiriličari kažu za strimovanje tih aktivnosti.

Možemo biti sigurni da će King Crimson objaviti još diskografskog materijala; to nije izostajalo nikad, poslednjih dvadesetak godina naročito. Pratićemo matični izvor i navijati za neku zanimljivu budućnost dragog nam koncepta. A što se koncerata tiče: ako je gotovo, poštujmo to. Ako nije, navijaćemo da se pojave negde blizu i da se opet sretnemo. Do tada, prisetićemo se numere koju smo ovde već slušali, po mnogima najlepše u opusu grupe (ali to je nemoguće odrediti), koja je, neobično ali simbolično, bila poslednja koju je King Crimson zasvirao na sceni u Tokiju u sredu uveče, nešto pre devet po lokalnom vremenu.

Da li će ova prelepa kompozicija ostati upamćena kao poslednja izvedena u dugoj istoriji nastupa grupe King Crimson? To ne zna niko. A šta King Crimson ostavlja svetu u nasleđe? E, to tek treba polako, hladne glave nabrojati. David Singleton, menadžer grupe, podseća na trivijalnu činjenicu da je grupa empirijski postavila standard za ono što je moguće izvesti uživo na sceni. Doveka subjektivan, nikad hladne glave kada je reč o ovom kontekstu, ja ću vas pak podsetiti da King Crimson ostaje visoko, visoko podignuta lestvica za demonstraciju kapaciteta muzike koja jeste kompozitna, ali nije postmoderna; koja jeste nesvakidašnje virtuozna, ali nije nedostižna; i koja jeste romantična, ali nije patetična. Na muzičkom nebu se možda nikad više neće pojaviti neko takav; to je pomalo tužna misao, ali ne vredi da se prepuštamo fatalističkim emocijama. Najzad, preostaje nam obilje muzike vredne ponovnog slušanja: zašto bismo onda brinuli?

King Crimson 1969-2021(?)
King Crimson 1969-2021(?) – Seven-headed beast. Postava čija svirka je ostavljala utisak da najveći voz koji postoji juri brzinom od 150 km/h pravo na vas.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image