Прави зимски

Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.

У гимназији сам, иако тада непушач, редовно одлазио, зими, у веце са друштвом на њихову пуш паузу. То је била важна фаза мог интелектуалног воздизања, ту се расправљало ихај. Било је чак и да се закачимо око кључних питања, нпр да ли је краљица Гертруда дала Клаудију пре или тек након што је отровао краља Хамлета, те да ли се Офелија утопила зато што је била трудна (а због чега би, иначе), до те мере да смо заборављали првобитну намену вецеа.

Прозор је гледао на запад. Зими, неким чудом, овде уме да се задеси јаркоцрвен залазак. Овако нешто.

Е сад нешто о долажењу маце на вратанца, цице на колица и сличном.

Често идем на Нови Београд, тамо нам је једна ћерка, па се види и овде колико фотки има из тог краја. Некако сам мислио да ћу, након дипломирања, чешће ићи у Нови Сад, међутим јок. Тамо сам био, за последњих четрдесет година, можда двадесетак пута; у Београду бар троцифрено. Можда што ми је излаз ка Новом Саду скроз на другом крају града, тек тамо ретко идем, два-три пута годишње. Десило се и да смо све што треба за уређење поткровља набавили с наше стране Бегеја, само за једну ствар сам ишао преко… Локалпатриотизам уме да утесни…

Бивајући тако често на Новом Београду, ухватио сам навику да фоткалицу носим тек сваки трећи-четврти пут, јер је и мени дојадило да фоткам увек једна те иста места. Осим кад она не буду иста (енгрпски: кад иста не буду иста), например због светла.

Географија има ту навику да се слабо помера, а са њом и припадајућа месна клима, тако да ако је једне зиме била недеља са три добра заласка, мора тога да буде још и у наредним годинама. И стварно, наилазили су овакви заласци скоро сваке зиме, ал’ није то довољно. Прво, требало је имати чим – значи дочекати да се има боља фоткалица, колор материјал који би ове тонове умео да ухвати, прође ти младост.

А после, кад су се стекли ти, језиком прошлог века речено, материјално-технички услови, наметнули су се и неки други – док бих ја дошао до бољег места одакле да га снимим, оно би прошло, то се мења из минута у минут. Зато, кад је фоткалица у руци а већ нисам у својој авлији и нећу га снимити кроз увек исто грање, нема премишљања – ухвати кадар и шкљоцни. Посебно је згодно што улица гледа баш куд треба, на запад-југозапад, дакле тачно тамо где је сад залазак. Убо сам три снимка, сва три ми се свиђају. На првом се, у врло тамним тоновима, види травњак под местичавим снегом, и нешто саобраћаја. Дакле само штимунг. На другом сам ухватио одсјаје на тротоару испод доњег златног пресека, и залазак изнад горњег; између само неоштра светла. Срећа па је ово Нови Београд и нико не чисти тротоаре – чисте се путеви и паркинзи. Угажени снег је био већ напола отопљен и напола смрзнут (већ трећи, четврти пут).

Ово је последњи у тој краткој серији. Кад сам прелазио преко ивичњака (паркирао сам прекопута), спазио сам овај низ одсјаја у ветробранима… још мање размишљања, кадар се нацртао сам од себе, све готово за две секунде. Ево, сад док пишем, довукао сам ову фотку на леви монитор, у пуној величини, и чак и старијој унуци се свиђа. Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.

Нисам био нешто обучен да се задржавам, можда бих нашкљоцао још да сам имао дебљу јакну, овако сам само продужио до кола и хибернирао наредна два километра, док се кабина није довољно угрејала да откравим прсте, и оне предње и оне задње… А и да сам био боље обучен, ко зна да ли бих шкљоцао још. Ова је довољна за тај дан.

Имао сам на уму да запишем и нешто о климавој композицији, како је све у средњој половини а около једва видљив полумрак, како је ово испао некакав бездан од фотке јер све некако вуче поглед у дубину. Закључио сам да ту никаквог закључка нема. Ако га је и било, десио се у оне две секунде и нестао ка заласку.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image