Е, сетио сам се

Овај бенд редовно слушам, нарочито ову ствар. А није ми јасно зашто их сваки пут заборавим кад дођем овамо да пишем. Ево, радим поправни.

Први пут сам их видео кад и Корни групу, на истој свирци за Радио Београд (први програм!), преносило се, бар први сат. Не знам ко је још наступао, ваљда Сањалице (можда први наш женски бенд) и… даље се не сећам, био је јануар 1968. Колико се сећам.

И они и корнијевци су тада били фришко препаковане супергрупе, како се то онда звало. Шта му је сад па то? Е…

Дотле се још није догађало да се премешају карте, јер су сви шпилови још били свежи. Те године је изашао први домаћи албум („Наши дани“ Групе 220), а иоле озбиљнији рокенрол се свирао тек неколико година, бендови су имали превише проблема са техником, са границама дозвољеног, са организовањем свирке… ма, са свим и свачим. Да се потамбурају између себе око концепције албума или око тантијема је био луксуз за који се још није имало.

Зато је, кад се десило, било вест. За корнијевце се зна одакле су се скупили, а и није нешто бурно било – није се ничији матични бенд распао, само су по један долазили а тамо их замењивао неко други.

Џентлмени, међутим, као да нису били вест. Више онако за трећу страну, па се толико и сећам, да су и они настали неком мешњом, али не знам више чега, где су то били пре. Википедија за сву тројицу не наводи ништа од пре, јер цитира Јањатовићеву енциклопедију. А тамо, у ствари пише, но је неког мрзело да ископира. Каже: Жика јелић, пре тога у Албатросима и Аласима. Тодоровић, отишао после у Силуете. Био ту и Душан Ћућуз из Вихора. То прва постава. Онда разлаз, па поново Џентлмени, овог пут је ту и Бранко Марушић Чутура из Искри и Аласа, Драги Јелић из Аласа, Бедуина и Силуета. Кад су Јелићи отишли да направе Ју групу, трећу поставу је саставио Чутура – дошао му је Златко Манојловић из Старса и Хелиоса, Роберт Немечек из Договора из 1804 (о коме као да сам већ писао, ал’ не умем да нађем то), Душко Бановић из Златних дечака. Ако би се нацртала шема кретања људи кроз бендове тих година, било би замршеније него кретање играча за време утакмице.

А онда су 1971. кроз Џентлмене продефиловали и Зоран Божиновић (касније са Немечеком у Поп машини), Душан Петровић (у Генерацији 5), а и Слађана Милошевић је једно време свирала бас. Уопште, док се шетате кроз историју бенда, дрште руку на шеширу, дизаћете га сваки час.

Него, ова песма. Иако су Џентлмени претежно свирали (добре!) обраде страних хитова, са исто врло успешним преводима, ту и тамо би за потребе домаћих фестивала, нарочито суботичког, урадили и понешто оригинално. Ово је урадио, за Београдско пролеће 1968., Војкан Борисављевић, баш добро, има то своју динамику и лепи се за уво, ама мене више копка чији је текст.

Ово ми је на свакој плејлисти већ 20 година, или кад сам га већ набавио, и нема шансе да ће са ње силазити. Јесте песмичуљак, али није баш тралала, има осећај, има угођај, има све.

3 komentara na temu “Е, сетио сам се”

  1. Ja sam potpuno zaboravila da postoje, a bas sam ih volela kao mladja. Vreme definitivno leti!

Komentari su onemogućeni.