Нису четворица, а нису ни браћа

Једини озбиљан проблем са мрз форматом, како међу собом зовемо ем пе три кодирање звука, је јачина. Нарочито снимци скинути са јућубета, илити цевке, умеју да буду око шест-седам децибела изнад нормале. Што ће сваки техничар на радију уредно да испегла, али кад сте сами себи ђ, односно дј, односно диџеј, уме да груне. Има и за то лека, скине се програмче за пеглање и потерате га преко целе своје фонотеке, као и преко сваког фајла који касније додате, и мирна Бачка. Проблем је што то чудо не чува датуме, оно ипак направи нову верзију фајла. Нема везе што је само уписало један троцифрен број у заглавље, то је нов фајл и има нов датум.

Тако за огроман део своје фонотеке више не знам кад је шта стигло. Још мање знам откуд ми. Остаје ми да се ослањам на своје памћење, које је већ у оној фази кад се не сећам кад сам нешто заборавио, а има ту и дежави амнезије, „као да сам ово већ два-три пута заборавио“. Толика прича само зарад тога да кажем да не знам откад су ми ови момци на плејлисти. Више од десет година сигурно, можда и петнаест.

Сећам се само да сам, у време кад су били нови, чуо да постоје, чуо можда и пар песама, и онда је прошло неколико деценија док то нисам чуо опет. Дакле, новости из прошлости. Ово је технички најбољи снимак што сам ископао на цевци, али ми се више свиђа извођење из 1994. јер сам слаб на оргуље… но, тај снимак је испрекидан, мало мало па фали неколико секунди, а штета.

Изгледа да су некад давно издали и албум, јер свих десетак песама што имам на диску звуче студијски исто. А ту има свачега. Делује ми нешто као претеча пројекта „Гумена душа“, тј да су имали неког појма о томе какву музику желе да праве, али је нису чули превише, нису имали трикове одакле да поскидају, али шта дете зна шта је триста кила, крену да их измишљају сами, док нису направили музику какву су хтели. Или су можда и имали одакле да поскидају, ал’ нису хтели тим да се баве.

Међутим, нису то наивни уметници, који опонашају шта су видели и не капирају шта ту фали, јер све су урадили како су видели. Од оно мало што сам успео да нађем о њима, певач им је испрва био Гоце Николовски, а оргуљаш Радивоје Радивојевић, који је школовани музичар. И осети се ту озбиљан музичарски рад, ту је вишегласно певање, ту се пева чак и једна Мокрањчева руковет, па „Преслица“ од „Крви, зноја и суза“, увертира из „Севиљског берберина“, па чак и нешто од „Мамас & папас“.

Да су се домогли неке славе, баш и нису, ваљда бих их се сећао. А штета. Но, тако је онда било, или си из Београда (Загреба, Сарајева, можда Ријеке или Новог Сада) или те нема. Ретки су само успели да умакну томе.

То што и четрдесет година касније звуче исто, и подједнако оригинално као на том албуму, убрајам у разлоге за некакво одликовање, које би тек ваљало да измислимо.