Да не буде да, сваки пут кад ми дође да напишем овакав чланак, прекопавам по свих 200.000 фотки што се досад накупило, одавно издвајам изложбени део у фасциклу звану егзибиција (ака изложба). И то је штогод разуђено, по местима, а за сам Зрењанин и по… не баш годинама, засад имам само три пододељка – XX век, па до 2017, па па 2018-2021. Прелиставајући то (а и рндалица ме подсетила), приметим да сам баш нешто често завиривао у капије и улазе. Јесте то некад давно била тема у клубу, има ту старих капија из XIX века, резбарених и барокних, ал’ ово је више моја потрага за атмосфером. Ајнфор је свемир за себе.
Идемо педагошки, од лакшег ка тежем, од тањег ка дебљем и од ситнијег ка крупнијем. Ово је ситно. Штавише, снимљено је, да простите, мобилним, тада већ добрих пет година старим. Не бих рекао да је ово случај руке Мандушића Вука, није ово нека страобална фотка. Ово је само благи увод.
Прво да опослимо технички део, умјетничког дојма неће бити. Било је августовско јутро, неког сам довезао код лекара и напросто чекао напољу. Шећкао, ватао ладовину, размишљао да ли је још рано за следећу цигарету и свака два-три минута се машао за мобилни да шкљоцнем ово или оно. Моја препотопска нокла није ни лоша као фоткалица – има већу резолуцију него Минолта З1 из 2004, која је коштала још више а није имала ни роковник ни умела да успостави телефонску везу. Добро, де, нема зум а и чип је ситан, блиц није блиц него једна ледовка и то зелењичава, и при слабом светлу се баш види да то није нека прва лига. Али за у по бела дана ради посао.
Само треба мало подесити боје касније. Јер је фабрички подешена да јпег који направи не сме да буде мрачан, те све боје уради блеђе. Засићење не недостаје, али уз то просветљење делује неубедљиво и баш бледуњаво. Мало се само чачне кривуља, да средњи и леви део сиђу за отприлике трећину, и готов посао, фотка као да је из не знам како скупе машине.
Е сад локација. Ово је три ћошка од главног сокака и ћошак од магистрале, јесте центар али не тренира се строгоћа. Но, ту на углу је здравствена установа и у улици је посебан режим паркирања. Што значи да ће сваки час неко издалека да ту паркира нешто, често и неко високо возило, и можда и нехотице да вам завирује у авлију. Зато је капија пола метра виша него што је обичај.
Капија изгледа прилично нова. Прво што је конструкција лагана, ово делује да је 30х30мм или можда само 25, нису цеви профила 50мм као некад. Заваривано је изгледа тачкасто, не види се да је негде много брушено, сува елеганција. Друго, што је стилски сведена, ово је огромна табла лима и шипке су строго паралелне, нема оних фрцокли, звезди, цветова и листова (види горе). Треће, види се да је ово прва фарба, нема нигде оних неравнина што остају кад се претходна делимично скине (а уме и сама да сиђе, кад у фебруару загуди -27°, види горе). Све цакум пакум, осим што се види да је прво окачена па тек онда фарбана – замазана је плочица око кваке.
Додатно позитивно бројање је венац од ивањског цвећа, што би ваљда требало да се качи (пардон, не „да се качи“, него да га каче они који славе) негде о дугодневници, а ово је скоро крај августа. Овдашњи оригами (не, то је оно што сам бркао са ориганом, ово је… е да:) овдашња икебана, држи баш дуго. Истина, качили су га о клин у фасади, обично о кућни број, ал’ овако на тамној позадини најзад добро и изгледа. Нешто ми се чини да препознајем и неке цветове, штатиција ли је, хммм… заборавило се.
Е, тако. За домаћи, спремите стрпљење до следећег наставка.