Замало да турим ову горе, ал’ су ме одмах звали Деја и Вуле (фр. дежа ви) да кажу да је то већ било и да се не глупирам. Ово је снимљено истог дана, неког тамо јуна, давне 2011.
У обе куће је некад била гвожђарска радња, фирме која се звала врло оригинално, „Гвожђар“. Фирма је у транзицији кренула на велико, крадуцкање у малопродаји је узнапредовало до… ствари које никад нису кривично гоњене, нема ничега, разиђите се.
Сад су то две радње – лево је наследник те фирме, продаје славине, лавабое и водоинсталатерску, хм, ајд да назовем то позамантеријом. Тојест разни ситнеж – вентиле, спојнице, гумице, бртве, а и теже ствари – ту сам купио и ручну пумпу за воду кад се стара распала, и поклопац за шахт око водомера. За те теже ствари нема проблема са паркирањем, утерам у авлију и готово.
Десно неко продаје намештај, тепихе и слично.
Овом призору напросто нисам могао да одолим. Био сам још свеже пресађен назад, и после година америчког стаљинистичког сивила, видим две скупље фасаде, колор модел, једну до друге. Чак нису ни лоше сложене боје. А има и људи.
Ти људи чекају аутобусе, овде се темишварски друм одваја од правца Београд – Нови Сад, ту је станица за неколико села низ тај и вршачки друм. Не можеш их убедити да им је боље да иду километар ипо даље на главну станицу, навикло то да им је станица практично на Житном тргу. Причали су ми шофери да једном годишње намерно дођу погрешним редоследом, па онај што увек стаје напред стане назад, само да виде какву фрку и панику изазову међу овима што чекају. Ал’ то је било док су аутобуси били пуни, а у овом кадру би се нашло стотинак глава, сад им више није ћеиф.
Не пролазим овуда ноћу, бар не у овом веку, а и док сам пролазио, возио сам, а ту сам већ пред семафором па никад не гледам у тај улаз. Та ограда да се има на уму кад кажем да ову капију никад нисам видео затворену. Што ми је прилично необјашњиво, јер свака капија служи томе да се држи затворена и отвара кад треба. Хмм… сад нешто гледам и не видим баш да ту уопште и има капија. Можда зато.
Овде ваљда оба дућана знају да муштеријама другог паркинга нема осим у авлији, или преко на тргу. Има ту и додатна зврчка, авлија има и задњи излаз у неку уличицу, и то једносмерну, што може да буде згодно, јер на предњу страну је такође практично једносмерно – можете ући само (гледано по слици) здесна, а изаћи само улево, јер цела та улица има четири траке и белу дебелу штрафту по средини. Ни тај стражњи излаз није баш згодан – иако је ово Банат и све би требало да је равно, та задња капија је скоро метар нижа од предње, и тамо на бетону и асфалту има трагова нижих а дужих возила, која су се очешала предњим или задњим крајем. А ни бетон у авлији није баш раван, ваља припазити кад се маневрише.
Та авлија је, иначе, једно чудо. Налази се на 10 метара од једне важне саобраћајнице, и 50 од друге, а у њој је вазда мир и тишина. Ту никад никог нема, осим док се нешто утовара – истовара, или преостали пушачи из ова два дућана изађу на паузу.
Колико да се зна, и овог пута сам се држао педагогије, ишао сам од старог ка новијем, од познатог ка непознатом.