Једна од пре: капија 5

тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је

За разлику од остатка ове серије, овог пута нисам аутсајдер. Овде гледам изнутра напоље, такорећи посувраћујем.

Мислио сам да мора да већ имам фотку одавде, јер у авлији је кафана „Стара Занатлија“. Не, није грешка у роду – занатлија би био у мушком роду да се овде ради о извођачу занатских радова, међутим овде та реч означава кафану „Занатлија“. Мора да ради на уникс, чим се зове тако рекурзивно, по себи.

Једини такав случај, да нешто носи само себе у називу, сам видео у време усмереног образовања, кад је постојао „Школски центар Крагујевачка гимназија“, ал’ то није било гимназија… осим што је било. Међутим, ово јесте кафана, и увек је било кафана. А и занатлија се не спомиње без везе.

У кући десно је вазда било удружење занатлија, касније удружење самосталних привредника или тако нечег, што је увек постојало само се звало овако или онако. Тај УСП су сами чланови звали „удружење слабоумних приватника“, понекад. УСП нам је био муштерија деведесетих, и често сам бивао тамо, али никад нисам свраћао у „библиотеку“, како су по кући звали кафану у авлији. Кад неко пита где је председник удружења, не може се рећи „ено га у авлији, убија се од пића“, лепше је „отишао у библиотеку“. Ко зна да ли је одавде настао кафић у Гимназијској, који се стварно зове „Библиотека“… Како удружење, тако и кафана, увек сличан назив а исто место, мењају се власници и амбијент. Ово је можда четврта или пета инкарнација, са све инкарнерићима.

Одлична кухиња, али од 2013. слаб избор пива. Тј нема избора него „држимо програм тог и тог произвођача“, што је скраћено од „мафија нас тера да купујемо ово, и онда изеш га, немамо више Штајгер“. Често има живе музике, међуградска из XIX и прве половине XX века, само тамбураши, некад Роми некад не, са инструментаријем од прима до бегеша, буде некад и хармоника приде. Умеју да ти се непозвани нацртају око стола. Некад и направе штимунг, увате коју кинту, а некад напросто осећаш како притискају и не можеш од њих да причаш.

Увек је била добро посећена, јер је у строгом центру, кувар увек неко на гласу, иако је тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је. Споља се види само та капија, а натпис над њом није нешто упадљив. Овде присутни Ајгор ће се сетити како ме је једном питао где је кафана, а стајали смо на два метра од капије.

Чудим се што га нисам спомињао ни у оној бесконачној кафанској серији, баш има причу. Амбијент је… ма иста бајаги древна дрвенарија, нешто точкова, јармова, пегли и старих пенџера по зидовима, све оно етно, као и на сто других таквих места. Није да није фино скоцкано, добар је амбијент, ал’ ту никад нисам шкљоцнуо нешто посебно. Осим овог изласка, кад ми се свидео овај призор.

Проблем је био што, хм, излазимо из кафане, другар и ја. Није да смо нешто много попили, а и он је наоружан фоткалицом, па… ајде, имаће разумевања што мора да сачека док ја ухватим угао, нађем нешто стабилно за статив… А око тога сам се премишљао неколико секунди и решио да то преломим, преко колена. Тојест, употребио сам колено као статив, а баш ми је и тај доњи угао легао. У ствари, још ниже – стајао сам у авлији, која је два степеника нижа од улаза, тако да је сочиво тек педаљ изнад њега, одлично. И мешане боје светла су се фино сложиле – имамо две жуте на зиду лево (где је козметички салон, нисмо улазили) које фино фарбају десни зид у нешто скоро розе (није ми баш јасно како), две беле у даљини и још једну наранџасту, таман да осветле крошњу и школу преко пута.

Јасно је да нисмо нешто много попили, гост је више за јелом и амбијентом него за пићем.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image