D32.0 Next track

Hipotermija, džetleg, dve Jelene i jedna Vedrana.

U daljini čujem glasove kojima se nekoliko osoba koordiniše oko prebacivanja tela (mog) s jednog krevet na drugi. Tresem se od hladnoće. Ne sećam se da mi je ikad u životu bilo ovako hladno.

Pokušavam, ali ne uspevam da otvorim oči i da vidim šta je uzrok tolike hladnoće. Osećam da mi se ruke i noge tresu k’o lude u pokušaju da se same zagreju. Ne mogu da ih kontrolišem, da ih smirim. Sve deluje kao još jedan epi-napad. „Zima. Zima!“ je jedino što mogu da formulišem, mada mi je početna ideja bila da izgovorim kompleksniju rečenicu; nema kod mene jednostavnih stvari.

da li negde u uputstvu piše gde je 'plus', a gde je 'minus'?Čujem nečiji glas kako dovikuje „Donesite ćebe!“. Prepoznajem doktorov glas:

„Borise?“

„M?“, odgovaram.

„Si dobro?“

„M-h-m“, nemam i ne mogu šta više na to da dodam. Što bih i dodavao. Čudi me šta će mu to pitanje. Zašto ne bih bio dobro? Ovo je samo jedan epi-napad, trebalo bi da počnem da se navikavam na njih.

„Kako se prezivaš?“

„Mmmmmm…mmmm“, odgovaram da jasnije i preciznije ne može. Bar ja ne mogu.

„Dobar si mi ti. Vidimo se posle.“

Pokušavam da otvorim oči. Desno ne mogu da otvorim. Levim naslućujem analogni sat na zidu preko puta mene. Opet sam u krevetu koji ima točkiće, onom sobnom, a ne operacionom. Kada umesto sobnih budu osmislili dvosobne krevete, možda neće biti nužno premeštanje pacijenata s jednog na drugi.

Teško mi je da držim oči otvorene, odnosno to jedno oko koje i mogu da otvorim, ali pokušavam kroz maglu da se probijem do kazaljki na satu. Pokazuju da je pola devet. Pretpostavljam da je to 20:30 časova. Zaključujem da je operacija trajala devet i po sati. Zatvaram oči. Devet i po sati!!!

Operacija je, dakle, završena. Deluje mi da je bila uspešna, iako je trajala predugo po mom pacerskom i paušalnom shvatanju trajanja takve operacije. Takođe nemam nikakvu konkretnu informaciju o njenoj uspešnosti. Svakako sam živ. Pokušavam da osetim sve delove tela kojih u tom trenutku mogu da se setim. e, isti ovakav, samo beli i sa crnim kazaljkama, a i pokazivao je drugačije vremeRuke, noge, glava. Da, glava. Jebote, za nju sam se najviše i bojao. Šta ako me (nenamerno) oštete? Šta ako nešto krene kako ne treba, kako niko nije hteo, planirao? Da li će od mene biti samo biljka, nepokretan invalid osoba sa invaliditetom o kojoj će ceo život morati neko drugi da brine? Za sada ništa od toga. Dobro je. Imam potrebu da se mojima javim telefonom. Pretpostavljam da je i to dobro. Ali pretpostavljam da nije dobro to što ne mogu da im se javim.

Opet pokušavam da otvorim oči. Sa desnim definitivno nešto nije u redu. Levo je OK i slika postaje bistrija svaki put kad trepnem. Pokušavam da vidim gde sam. Svakako nisam u operacionom predsoblju, pa ni u nekoj prostoriji koja bi mogla da liči na operacionu salu. Ha, reklo bi se da je šok-soba, odnosno intenzivna nega. Deluje mi da je to OK, da je to normalno posle operacije. Koliko god da je trajala. Zatvaram oči.

Čitaocu koji se tek sada „uključio“ u program, savetujem da prethodno pročita prva tri dela ove lektire:

1.  Neoplasma benignum meningium intracraniale
2.  …ali se spisak tu ne zaustavlja
3.  Zahvat koji obara s nogu

Jeste da su neka štiva interesantnija kad se čitaju od sredine (nit’ znaš šta je bilo, nit’ znaš šta će biti), ali to ne važi za ovo.

Pokušavam da se nateram da detaljnije ispitam svoje telo. Do 26. februara sam ga bolje poznavao od bilo kog lekara. Teram sebe da se skoncentrišem na desno oko i utvrdim razlog mraka s te strane. Koliko shvatam uspeo sam da mrdnem kapak, ali ne i da otvorim oko. Pomeram ga levo-desno dok je zatvoreno. Sluša komande. Počinjem da se tešim da je oko zamašćeno sopstvenim suzama ili nekom sluzi, pa zbog toga ne može da se otvori.

Žedan sam. Dozivam medicinska sestru. Jedva sam sebe čujem. Ona sigurno ne. Pošto me noge slušaju, počinjem stopalima da udaram u ivicu kreveta. Ima zvuka, a i efekta, jer sestra dolazi. Hteo bih da kažem Žedan sam. Treba mi vode?“, ali uspevam samo da izgovorim samo „Vode!“. Hebote, zar je situacija tako loša? Kao da sam peške prešao 42km duž pustinje (hodajući se u krug) i sad iznemogao, umoran i žedan samo to umem da izgovorim?

ima mesta za još neku braunilu, bodi!„Možeš li sam da pokrećeš ruke?“, pita me medicinska sestra. Umesto odgovora, koji ionako ne mogu da artikulišem, izvlačim ruke napolje iz pokrivača, kojeg je napola sklonila. „Možeš, dakle, sam“, konstatuje i daje mi podebeli špric (bez igle) u levu ruku, vraća prekrivač nazad preko mene i odlazi. Špric jedva da držim u ruci. Razmišljam da ga prebacim u desnu ruku, ali shvatam da ne mogu jer su tu još dve braunile sa pripadajućim cevima.

Osećam da je špric debeo i procenjujem mu zapreminu… 20ml… 30ml… Malo, brate, čak i ako je pun. Žedan sam više od toga, ali ne bunim se. Cuclam vodu iz šprica i shvatam da me mehanizam gutanja ne služi najbolje, pa ne bi ni valjalo da je špric veći. Uostalom posle ću tražiti još.

Pokušavam da zaspim razmišljajući kako sam neprekidno spavao skoro deset sati. Ko će sad da zaspi? Nema šanse da bilo ko u ovakvoj situaciji, posle deset sati neprekidnog spavanja, opet zaspi u skorije vreme. Bilo ko osim mene.

Budim se. U istoj sam prostoriji. Kazaljke na onom istom analognom zidnom časovniku pokazuju koji minut posle 23h. Probudio me je glas nekoliko osoba. Prepoznajem doktorov glas. Shvatam da su doveli njegovog trećeg pacijenta. Doktor je imao je tri vezane intervencije. Sada je uz trećeg, novopridošlog pacijenta. Čujem da mu pominje ime i traži da ovaj izgovori prezime. Primenjuje sličnu taktiku inicijalne komunikacije kao sa mnom. Vidim neku onižu žensku osobu pored njega koju usmeno izveštava o operacijama, nekim elementima toka operacije, stanju pacijenata i slično. Kad su zastali kod mene pominje hipotermiju. Oniža žena nešto zapisuje. Pomišljam da je to anesteziolog, koji je trebalo danas da „pokriva“ sve operacione sale na neurohirurgiji. Tešim se da nije izostala zbog slave kod kumova, nego da je bila u nekoj od operacionih sala gde je bila potrebnija; u blizini ako treba da priskoči u pomoć, a da je konkretne pojedinačne asistente delegirala po salama.

staviti tri litre joda na ranuObilazi me doktor. Sad već imamo intenzivniju komunikaciju od nekoliko smislenih, artikulisanih rečenica. Pitam ga da li je normalno da imam mutan vid na desnom oku. „Jeste“, odgovara, ali doziva medicinsku sestru da mi očisti oko i završava dijalog sa mnom „Dobar si ti. Vidimo se sutra.“ i odlazi. Čini li mi se ili doktor nema neki bogati vokabular. Možda je ove rečenice samo snimio na neki mp3-plejer ili mobilni telefon, pa ih „vrti“ svakom pacijentu. Da li je meni trebalo da pusti next track?

Medicinska sestra mi u desnu ruku uvaljuje vlažnu gazu da obrišem oko. Tražim da mi dopuni špric, inače ću početi gazu da sisam. Donosi mi napunjen špric i napominje da u gazi ima sapunice. Pokušavam da smislim neku duhovitu opasku na temu ispijanja sapunice, ali me ona obeshrabruje sa „Gledajte da Vam ne upadne sapunica u oko“. Gazu koristim da (o)brišem desno oko i shvatam da vid polako počinje da bistri. Ha, nikad lakša operacija katarakte.

Razmišljam o džetlegu koji mi neminovno sleduje. Spavao sam preko jedanaest sati usred dana, a noć tek dolazi. Cimera su već odgurali u sobu. Ako sam ja stvarno dobro, kako je doktor napomenuo, ujutro će i mene vratiti u sobu na C-odeljenju. Koliko god da je bolnička soba bolnička, bolja je od intenzivne nege.

emotivno vezan za mašinuRazmišljam šta bih mogao da radim celu noć. Podižem glavu da bolje sagledam prostor oko sebe. Poređani smo kao u Matrixu – levo i desno od mene leže ljudi povezani kablovima na mašine. Povezani sa mašinama. Povezan sam i ja, ali moje mašine ne vidim. Shvatam da su mi iznad glave i okrenute ka dežurnim medicinskim sestrama. Ha, možda bih mogao da nekako provalim njihova imena. Dajem sam sebi to kao zadatak.

Pokušavam da se prisetim imena kompletnog medicinskog osoblja čija sam imena „snimio“ tokom jučerašnjeg dana na C-odeljenju. Za razliku od situacije u Urgentnom (centru) ovde niko nema ime na radnoj uniformi. Pomislih da smo toliko kao država otišli u qrac kad ne možemo medicinskim radnicima da obezbedimo sopstvene uniforme, nego i to moraju međusobno da dele. K’o u onom vicu o vojnicima i gaćama.

Kako god, zadovoljan sam stanjem memorije. Odlučno krećem u akciju ispunjenja novog zadatka koji sam sebi postavio. Shvatam da do jutra i (jutarnje) vizite, kada će odlučivati o mom povratku u sobu, ima dovoljno vremena za ispunjenje ovog zadatka. Ne bih da moram ovde ponovo da dolazim. Čak ni zarad ispunjenja tog zadatka.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image