Елем, тог 25. маја 2018. предвече се нађем у граду као дежурни фотограф. Јер IV4, комшијско одељење, држи редован пролећни састанак. Остало им нешто пара од јесенас, па ајд да се потроши. И, пригодно, баш пада на некадашњи Дан младости. Мислио сам да одем пешке, ал’ је било баш спарно, горе него у Вирџинији, па сам узео такси од бусодрома, све рачунајући да ће до 19:00 да ми се одлепи кошуља. Сретнем одмах део друштва, те одем с њима до где је некад био Пролетер, где смо се некад састајали после часова (прекрштено је бар трипут отад, мада је и даље иста фирма – тамо купујем, све чиста кожа а није нека скупоћа), а тамо већ чекају Јозда, Жуца, Јасмина, Владимира, Влада и још неки. Отчекамо академских петнаест минута, па одемо до хотела да видимо ради ли им башта, јок, па преко до општине да видимо ради ли градска башта, јок. Закључимо да треба да постоји неко градско тело које би чувало места од културног значаја, као што су штрафта, хотел Централ (који је многи директор напустио ногама напред, срчка ин флагранти) и још нека.
Завршимо у кафеу Бриџ (јес, на енглеском), где сам никад не бих ушао, избегавам то што се зове на енглеском. Не ваља вам мој језик, не ваљате ви мени. А проблем са петнаесторо у кафићу је што имају те округле сточиће па их је немогуће спојити, него смо направили олимпијске кругове, а после додали и шести. Нисмо их скроз саставили у средини па се туда увлачио келнер.
Живка и Заша су наишли касније, једно по једно. Она стојећки, боли је чим седне, јебе је пропала рскавица у куковима, а откако је у пензији, није јој при руци опрема коју је имала као спортски лекар. Баш се види колико јој је горе.
Попио сам само два пића (вина и киселе, немају намештај, ама ни готов шприцер, јер се неко сетио да је то компликовано за кафић)… и то би био крај приче за тај дан, разишли смо се у сутон.
Фотку сам начинио таман на месту где дође у тексту, док смо ишли до тог кафића. Јер је кафић на баш згодном месту, између електро школе, Малог моста и обале… језера, ајд сви га зову језером, има само тридесетак година откако није река, ваљда се већ примио назив. Али нисмо ишли најкраћим путем, поред моста, него смо обишли около, све у нади да је отворена градска башта, па око школе. Пошто успешно одолевам свему осим искушења, шкљоцнуо сам ово скоро у трку. Призори мрачних пролаза су једно од тих искушења, такав сам.
Оне гуске су снимљене пола минута касније. Јер, ето, школа је на обали.
Овако извађен из контекста, овај пролаз делује као да је негде другде, да је нешто друго а не стражњи улаз у школу у строгом центру – наспрамни угао школе је на главном тргу. Толико је извађен да га Драгана није познала, кад је касније видела фотку. Питала ме где сам то снимио. Па у електро школи. И опет није капирала где… а прошла је туда сто пута, више од десет година је радила баш у тој школи.
Нисам ни знао да сам имао задатак, ал’ ето испуњен је. Сваке две-три године успем да изведем бар по један овакав снимак, да неко ко је туда стално пролазио не препозна место. Мени довољно.
Иначе, зграда те величине мора да има више улаза. Не знам колико откључавају, нисам се распитивао, вероватно само један. Начинио сам и овај снимак, па ајде кад сам већ ту…
Јесте, нешто су радили са фасадом тада, и на суседном снимку се виде гомиле шодера, врећа од цемента и којешта. Но, то је било тада, а сада управо најављују да ће нешто да раде са фасадом. Иако су око врата табле, ово није главни улаз. Главни је са супротне стране, око њега су канцеларије за директора, секретара. Не знам где им је зборница, у ту сам зграду ушао можда трипут за последњих 40 година, а од тада су се ту изређале бар три школе, некад и више њих истовремено, те рачунам да се зборница премештала.
У међувремену… ништа, отад нисам ни прошао туда, не знам како данас изгледа. Онај „Пролетер“ се преименовао још једном, нема више кожне обуће, сад је тамо иста безимена пластика као и другде. У хотелу „Централ“ ни тада није био хотел, већ самоуслуга. Хотел „Војводина“ покушава да опет постане место окупљања, наредне године смо тамо славили годишњицу матуре (45…) не знам како им иде иначе, ни да ли ради башта.
Једино је градска башта бивала отворена. Ту и тамо, нема правила, кад је отворена, отворена је, кад није, није.