Тражећи фотку која би најбоље приказала тај орах кад је био у пуном сјају, скоро да сам чупао косу. Јер фотки има на десетине хиљада, а онда кад ту тражим нешто, испада да је пролазило по две-три-четири године између два добра снимка са орахом у главној улози. А онда се сетим… мани архиву, већ си објавио. Чуј објавио, написао цео чланак овде са све поприличном фотком…
И шта даље… не знам да ли је ово први пут да се на Суштини рециклује фотка, ако јесте, пијем домаћу, хвала на питању.
Е, да, зашто му је најбоља фотка ова нудистичка, где на њему ни листа нема. Па, супротно од максиме Роберта Капе, „ако ниси задовољан фотком, значи да ниси пришао довољно близу“, проблем са овим орахом је што никако нисам могао довољно да се одмакнем. Ова мала авлија је дванаестак метара (банатски: метери) у квадрат, његова крошња се пружа од даље ограде до на метар од ове десно, окружен је са три повелика дрвета… нема се одакле.
Тојест могао сам да ускочим код комшије и сфоткам одатле, ал’ комшија је у иностранству. Не бих ни ја волео да чујем да је он ускакао код мене док ми нисмо били ту, те ми то није било ни на крај памети. А из осталих праваца је заклоњен.
Снимио сам га пар пута кроз прозор на спрату, ал’ то није то, велико дрвеће се снима са земље, спрам неба. Са тог прозора се напросто утопи у какофонију грања околног дрвећа, не ваља.
А онда је дошла 2021. и орах је почео да се клати. Детлић је редовно долазио, значи имао је шта да једе, и кора је добро опколила места где су раније сечене гране, и зеленео се пристојно, али то више није било оно. Било је мање лишћа, а и то је опадало раније него код комшије. Значи, неће дуго. Те наштрикам још један аутокрп, овог пута блицем, да забележим то чудо док још стоји.
Е, тако, ово је достојна опроштајна. Скрпио сам је у Хугину, од четири водоравна снимка. Оно што сам четири године пре тога уложио у блиц се најзад исплатило – онај уграђени не би никако добацио до горњих грана. И још је чудо како је успео да изоштри оним ласерским линијама по голом грању, ту нема где да нацрта линију, само пресечне тачке. Ал’ изгледа да му је и то било довољно, а и објектив сам морао на најшире, поље оштрине је подубоко. И ова фотка је снимљена са истог места, бољег нема.
Два три дана касније је дунула нека олуја и видели смо да се орах опасно љуља, и почели да тражимо музиканта. Неког ко уме да свира у тестеру, може и моторну, може и на бензин.