Једна од пре: капија 8

Два су разлога зашто сам одабрао ову фотку. Један је историјски. Други је што је ово оаза боје.

Историјски, јер сам у зграду чија је ово авлија улазио више десетина пута, седамдесетих, док је тамо била Народна техника, у коју сам свраћао по разним клупским пословима, чак двапут паркирао кола у ову авлију, јер сам носио пројектор зарад нечег, држало се неко предавање, курс, шта ли.

Боја… Једини сиви су овде малтер, бетон и земља, где провире. Једино је капија мало сивкаста, ал’ то би се данас рачунало у дречкаво плаво. Све што је дотакла четка, има боју.

То што сам ту био толико пута и није неко чудо. Све те старе зграде у центру града су мењале намену више пута, па штагод да вам је требало, кад тад бисте ушли у скоро сваку. У овој су били, колико памтим, контрола мера, две-три банке, савез синдиката, раднички универзитет, ловачки савез и још десетак других. То у прошлом веку; у овом напросто не стижем да наиђем туда довољно често да попамтим, осим да у подрумском локалу на углу ивек има некакав бар са стриптизом или тако нешто.

Кућа је на углу. Ово је колски улаз, из бочне улице. Сад сам на муци да нађем исечак за изнад чланка, а при руци су ми само пробране фотке. Пошто овуда ретко идем, то ми дође некако бочна путања – од општине удесно, друга кућа – није се нахватао ниједан иоле изложбени снимак, него само овај из 2005. кад сам у ствари фоткао нешто десето, а и на овом се види само у горњем десном углу.

Е сад откуд овакав ћумез кад је ово друга кућа од општине? Тако. Увек је тако. Гладац, јадац, а гладац не добацује баш далеко. И није то неки наш специјалитет, видео сам у Софији кућу са пропалим кровом и једва половином прозора, други ћошак иза скупштине. Или ајде и у Америци, где између десет хектара пицнутих улица са уредно подшишаним травњацима протиче поток пун пластичних боца или кеса. Јер ће да се чисти тамо где се пролази, ко шиша полеђину.

Док ово пишем, гледа ми госпоја преко рамена и каже „колико то има капија“. Па… строго узев, капија је једна. Ова спољна. Ово изнутра је рампа са пријавницом, то ваљда синдикат (опет је синдикат у згради синдиката, можда никад нису ни излазили) гледа да не постане бесплатни паркинг, а видим да ће и да прибегавају закључавању авлије, јер је изгледа баш згодно место за ноћна окупљања – види се на натпису кад се увећа. На натпису на десном крилу капије. Видим да око пријавнице има још три а не делује да су исти. Таква времена дошла, обична капија а има компликовано упутство за употребу.

Оно треће, што јој се учинило као капија, су врата на… шупи, не знам како бих то другачије назвао, оно велико плаво у дну авлије. Шта ли тамо држе, чије ли је то, ко ће то знати, ал’ бар боја годи.

За разлику од других таквих авлија у старом језгру града, ова је остала затворена и свет за себе. Већина осталих има пролаз на другу страну, буде ту нека паралелна улица, буде промета, наређају се радње, бутици, кафићи, столови. Овде не, ово је остало административна зграда са гаражама за возни парк установа у њој смештених, и тако је успело да се деси да остане мање више иста као пре педесетак година. И онда је свуда било отпалог малтера, раскоканог бетона, бара након сваке боље кише, корова изниклог у спојевима бетона. Никад није бетонирано све одједном, него на парче – ено по средини се види линија куд је ишла стаза од капије до шупа, а ван тога је бетонирано касније, а и онда где је бетон пукао само се крпило, никад то није урађено цело. И ваљда је баш то, што ова авлија треба свима који је користе, али ником није баш за озбиљно важна да би турио неку кинту и то обновио ваљано, спасло овај простор од урбанизма и оставило га тако ван времена.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image