U sklopu pomalo zaboravljene podrubrike “zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”, danas vas podsećam na jednu od najdražih engleskih grupa za velike i večite dečake. Nemamo šta da oklevamo: najpre je vreme za muziku.
Kad iscuri, slobodno pustite ponovo. I zatvorite usta, nije lepo da vas drugi vide tako, više nego nonšalantno opuštenog. 
Kako je lako voleti muziku grupe Camel! Štaviše, kako se lakim čini ovo suludo sviranje koje čujemo i vidimo na ovom snimku! A kao što znamo, taj utisak mogu da ostave samo pravi majstori od zanata. Međutim, nisam naumio da ovog puta diseciram autorsku i izvođačku ekstravagancu dueta Latimer–Bardens niti ovu izvanrednu numeru sa njihovog albuma Moonmadness (1976), koja je od tog doba u stalnom sastavu svih živih izvedbi grupe.
Neću čak ni da se posvećujem samoj grupi, iako je u prvom od dva dosadašnja priloga (ovde, ovde) Zoća Peacock napisao baš ovo: “Repertoar Camela je toliko dobar da mi je teško da odaberem pesmu za danas – o bilo kojoj bih imao po nešto da napišem“, a u ovom našem zamešateljstvu postoji najmanje još jedan beznadežni zaljubljenik u prog rock. No vidite, baš bih mogao da se zaputim stazom kojom se ređe ide, pa da pokušam da utvrdim koji je to ludi razlog postojao da se u mojoj vinilnoj fonoteci, onoj najvažnojoj od svih, do dana današnjeg ne nađe nijedan jedini album drage mi grupe – ali neću ni to.
Iskoristiću ovaj živi zapis iz 1977. godine da pomenem jednu opštu tezu koja se ne tiče samo grupe Camel, a koja se u praksi dokazala kao neverovatno važna ako vam je stalo da zadovoljite svoj istraživački duh.
Reč je o važnosti praćenja ključnih veznih igrača u priči kako bi se otkrilo više dobre muzike iz tog vremena.
– * –
Elem, progressive rock, naročito onaj koji se razvio krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u Ujedinjenom Kraljevstvu, rastao je i razvijao se kada je malo njih od svoje svirke i objavljivanja muzike ostvarivao zaradu iole veću od pukog preživljavanja. Tih godina čak ni Genesis niti Pink Floyd nisu bili superzvezde – to je došlo tek osamdesetih – a njih napominjem kao retke primere onih koji su poleteli visoko zahvaljujući ozbiljnom sledbeništvu i diskografskom uspehu. Za prog rock bendove, na Ostrvu su obično bivale rezervisane manje i jeftinije sale, od hiljadu do dve hiljade mesta u vr’ glave. To je, u prevodu, značilo minornu zaradu. A to je, opet, za mnoge muzičare značilo da moraju da se pruže što šire kako bi mogli da žive od muzike. Više prilike je pružano najboljima, naravno, i oni su se ubijali od trčanja s posla na posao, ipak ostavljajući značajnog traga kod svih sa kojima su sarađivali.
Momak sa lepuškastom frizurom u ovom snimku, u beloj vezenoj košulji i sa sopran saksofonom u rukama, jedan je od takvih. Njegovo ime je Mel Collins. Taj čovek je jedan od najcenjenijih session muzičara Engleske u svim kategorijama. Svirao je flaute i saksofone raznih veličina u fahovima od klasičnog jazza, preko klasičnog i progresivnog rocka, do rhythm’n’bluesa i soula. Spisak referenci na Vikipediji je zapanjujuće dug, ali ipak ga pogledajte, mada je verovatno čak i nekompletan. Za lenštine među vama, prenosim samo mali deo poznatijih: King Crimson (u tri talasa, od kojih je ovaj aktuelni najzanimljiviji), Alexis Corner, Humble Pie, Phil Manzanera, The Rolling Stones, Jim Capaldi, The Alan Parsons Project, Dire Straits, 10cc, Roger Waters… I ovde stajem, jer nema smisla samo nabrajati, a čak i napamet znam još ovoliko imena za koje je Mel Collins svirao u studiju ili na koncertima. Koliko mi je poznato, baš negde u vreme ovog angažovanja za turneju Camela 1977, Collins je dobio status punopravnog člana grupe i svirao je na nekoliko sledećih albuma u tom svojstvu.
Da ne pomislite da kvantifikujem zato što ne umem da kvalifikujem: znam ja vrlo dobro kapacitete tog čoveka i izvesno bih umeo da ih opišem. Nego vas vraćam na tezu: kada slušate neku muziku iz progresivnog domena, pa vam se to dopadne, a ne znate kako biste pronašli još toga, pratite muzičare iz senke. Tražite reference tih muzičara, uposlite Cevku da vam ponudi nešto od tih referenci… Vremenom ćete se navići da su takve poprečne veze sasvim uobičajene, a da krajnjih kombinacija ima toliko da ćete jednog časa pomisliti da za ceo život nećete uspeti sve da preslušate.
Uzgred: toga zaista ima toliko da za ceo život nećete uspeti sve da preslušate – ja to odavno znam i već sam se pomirio sa tim… Ali, ne odustajem.
Upravo sam metodom praćenja i kombinovanja ljudi koji su fluktuirali kroz britanski progressive rock istražio taj žanr, meni jedan od najomiljenijih, baš u periodu koji mi je takođe najomiljeniji, 1967-1977. Štos je u tome da hronološki idete u oba pravca, da vam nešto ne promakne. Pa ćete videti kako je zanimljivo, recimo, kada od Jethro Tull stignete do Blodwyn Pig, kada preko monstruma Emerson, Lake & Palmer otkrijete malo suptilnije Atomic Rooster… A za domaći zadatak ću vam ostaviti da pronađete zajedničku preteču grupama Cream, Colosseum i Mahavishnu Orchestra i da, kao nagradu na putu do tačnog odgovora, provedete celo veče slušajući ponešto najbolje od muzike koju je Engleska tog vremena ostavila svetu za sva vremena. A budete li ispratili sve fusnote koje pronađete na tom putu, imaćete šta da slušate godinu dana.
Ako baš hoćete, da vam kažem i kako sam došao do današnjeg muzičkog priloga. Cevka je pomogla, ali ja sam birao… Na blogu Tonyja Levina (još jedan čovek koga valja unakrsno pratiti!) zatekao sam neku belešku o svirci njegove grupe The Stick Men (sećate se kad smo nedavno slušali Stravinskog? To je to!), pa sam kliknuo da čujem to. Kad se završilo, u uglu vidim preporuku na onu živu izvedbu veličanstvene pesme “Starless” koju King Crimson svira ovih godina; a tu svira i Mel Collins. Pretpostavljam da je on bio i razlog što mi je Cevka na kraju ponudila numeru od Camel, na koju sam kliknuo bez oklevanja, jer se zadesilo da ih nisam davno slušao… Ukapirao sam da me je do te numere očas dovelo praćenje važnih, meni dragih muzičara – prvo ujka Tony, a onda Mel Collins.
To je to o čemu vam sve vreme pričam.