Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji”
U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji
Pa dobro, nisam isključiv: hajde da ispitamo prisustvo boja. I to svih odjednom.
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pa dobro, nisam isključiv: hajde da ispitamo prisustvo boja. I to svih odjednom.
Naravno, Arača. Zahvalna tema, zahvalna i obrada, ali nezahvalan format.
Ni ova nije ona prava, ali morao sam da izađem na crtu onima koji misle da baš ovakve fotografije treba kačiti po zidovima.
Još jedna iz aprila 2012, fotka sa prve predvečernje sesije u ataru otkad imam DSLR.
Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton”
Znam da ja da to nije ta fotka, ali od nečeg moram da krenem. Osim toga, verovali vi meni ili ne, ja se tačno sećam o čemu sam razmišljao dok sam ovo slikao.
Ne bih znao odakle da počnem, pa se neću ni truditi da vam objašnjavam sve. Prosto, razumite da živim u zemlji u kojoj nije čudno raditi normalne stvari u nenormalno vreme, sa svega 25-30 godina kašnjenja.
Da, znam: iznenađeni ste što uopšte vidite neki novi sadržaj na Suštini pasijansa. Prepustili smo blog zubu vremena, sve pokušavajući da prepoznamo postoji li valjano opravdanje da ga održimo u životu. I da ne poverujete, takve razloge uvek bez problema nađemo. Ćeraćemo se još, što bi ono rekli stari Etrurci.
A šta to bi do sada? Ne mogu da pričam u ime svojih dragih prijatelja i saradnika, čestitih samuraja Skoja. Moje poverenje u svakog od njih nije ni za mrvicu manje nego u času kada sam ih pozvao ovamo. Isto tako, njihovi razlozi za tišinu… Pardon – njihovi razlozi za ćutnju jednako su snažni i ja to uvažavam u potpunosti. Zato mogu da pričam samo u svoje ime.
Kada bih vam pričao sve od početka, trajalo bi predugo, teksta bi bilo više nego što biste hteli da pročitate (već ga ima), a ne bih postigao ništa. Umesto toga, uposliću Suštinu pasijansa kao sredstvo koje će mi pomoći da rešim jedan ozbiljan rebus. Počeću jednom fotografijom, načinjenom veče uoči ovog objavljivanja:
Ovo što vidite na slici je enterijer kuće koju smo Jasna i ja nazvali Albertina.
Upravo se navršilo jedanaest godina postojanja Suštine pasijansa.
Za blog koji je počeo kao apoteoza dangube, prerastao u poligon za nadgornjavanje sa glupošću, evoluirao u stecište za samuraje Skoja, a zatim prešao u dekadentni tempo pukog bivstvovanja dok ne dostignemo deset godina i potom odlučimo šta ćemo, obeležavanje jedanaestog rođendana uopšte nije tako loša stvar.
Ono jeste da smo češće ćutali kad je imalo nešto da se kaže nego što smo govorili kad je vlasno ćutati. U svoju ličnu odbranu mogu da kažem da sam makar znao kada je kojemu red i da sam znao šta bi trebalo učiniti čak i kad sam postupao drugačije.
Jeste li ikada doživeli da ne možete da fotografišete šta želite jer imate previše svetla?
Svašta čovek doživi kad želi da fotografiše kao turista. A ne tako davno, beše vreme kada je oprema koja obezbeđuje čestito digitalno fotografisanje u svako doba dana i noći bila preskupa za nas, smrtnike. U kombinaciji sa agilnim turističkim vodičem koji ima svoj plan koji mora da bude ispunjen (uprkos klijentima koji su predmet tog plana), fotografisanje na letovanju se često svodi na masovnu proizvodnju digitalnog smeća.
Pamukale, Turska, jul 2005.
Naročit problem u letnjim mesecima je u tome što moraš da slikaš u periodu visokog sunca, što dovodi do prejakih kontrasta i preoštrih senki, a to dovodi do gubitkafunkcionalnedinamike na slici. Ali da ću imati previše svetla, toliko da fotoaparat ne može da izađe na kraj sa tim, do tog dana nisam imao predstavu da je moguće da se desi.
Izgleda da je ponekad važnije da bude šokantno nego da je lepo u tradicionalnom smislu.
I zgrade mogu da budu himere.
Bukurešt, Rumunija, maj 2006.
Nije da nije, volim da vidim neku blesavu pojavu kad putujem, nema veze ako je van konteksta putovanja…