На путу у тамо без назад

Те 1974. сам већ кренуо мало озбиљније да набављам албуме, међутим, касно. Већ крајем августа се некако десило да је Дом омладине изгорео, диско пребачен у амфитеатар музеја, и тамо почну да пуштају… диско. “Уна палома бланка”. Крај, готово, нема више.
Још јануара сам на тевеу видео “Чикаго” са тоном лака за косу на главама (истина, две године касније :)), налицкани и упеглани, дакле крај, готово… то сам већ рекао. Е ако је томе крај, шта ће ново да се појави? За Боувија се још није било толико чуло, знали смо да се крчка некакав глам рок и да ће сад да се фура неки десети имиџ, но до појаве стотина риба са боувијевским (енгр. bowieјевским) шишкама има да прође још скоро година, ово је јесен 1974.

И онда се појави Кокни Ребел и Стив Харли. Који је тада, на омоту албума, изгледао испијено, скоро премлаћено, у тотално нерокерском амбијенту (задње седиште лимузине са белим кожним седиштима – дакле код нас нису издали баш први албум него за сваки случај тек други). Купим то, одушевим се како је упрегнуо синтисајзере и какве текстове пише, аранжмани деловали мало суво али све скупа занимљиво. Тек много касније наватам, са првог албума, ово (мени звучи штогод тихо, одврните):

Дакле, сав тај глам рок је био само паковање. Ипак има ко да пише, за мене лично, мале рок симфоније. И није му једина.… Nastavite sa čitanjem >>