Једна од пре: пенџер

Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…

Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: жута

Шта сам оно јуче рекао о урбанистичким локалпатриотама? Е па нису се баш свуда запатили, у ствари су доста ретки. Или већина тај локал практикује у своја четири зида, и споља и изнутра.
Новоградња у Дунавској улици је ваљда најстарија у граду, бар из мог угла гледано, јер су те зграде већ изгледале оронуло кад сам их први пут угледао, негде седамдесетих. Нисам ни знао да постоје, пошто не излазе ни на једну већу улицу, него су изграђене на месту некадашњих башти кућа из околних улица.

(велика)

Ко зна какви су имовински односи довели до ове слике. Она сива боја у горњој половини, то је првобитни груби малтер, каквим су рађене фасаде тих раних шездесетих. Она боја налик цигленој прашини, као и она зелењичава у средњем чланку зграде, мора да су од неких каснијих покушаја да се фасада обнови. Дуго им и трајо. Трагови четке на десном зиду су од неког још каснијег покушаја.

Како рекох јуче, тешко је било наћи фарбу која ће издржати дуже од пет година. Ето и показне вежбе.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: црвена

Већ сам спомињао Нови Београд као пробуђену спаваоницу, разгажену ципелу и, све скупа, пројекат који је на крају успео, након што су га деценијама називали промашајем. Јер, људски је снаћи се, људски је удешавати себи околину.
И онда нема шта да се чудимо кад људи то и раде. Бетонски мастодонти на крају Гагаринове су бар разуђени – нит су фасаде глатке, нит је облик четворострана призма (грешком звана коцка, уз тешкоће звана паралелепипед, не помаже ни логопед). То на сваких пар улаза изгуби по неки спрат, па је један крај доста нижи од другог. Нелечени оптимисти иду у супротном смеру па гледају како то само расте… Но, боје нема, брутализам бато, натур бетон. Осим… ова зграда се зове црвена.


(велика)
У мом крају се људи често загубе, јер је цео у приземним или једноспратним кућама, нема великих зграда за оријентацију, и сви ћошкови изгледају исто. Загубе се и они што су већ били ту, неко је офарбао фасаду и тако уништио оријентир, дрвеће порасло… На Менхетну има тих високих зграда, али их има на све стране па не могу баш да послуже за оријентацију, јер се ни не виде.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: ово у Америци нема

Ударило пролеће, па брљавим. Ова фотка у ствари дође неколико минута пре оне од прошлог пута. Не знам како сам је заборавио, а знам како сам се клепио по челу кад је већ било касно.
Текста неће бити много, фотка је прилично лоша.

Но, у та два-три минута док се чека да бус крене нема се шта но да се звера кроз прозор, фоткалица у руци, па ти де немој да снимиш овај призор. Ваља имати на уму да је ово само пола година… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: иње без боје

На оној фотци од пре више година, иње је било шарено, због ноћног светла. Овог јануара, међутим, ухватио сам га по дану.
Иње и иначе спада у тзв. захвалне теме, што ће рећи само шкљоцај па ће нешто већ испасти. Натерај контраст да се лепо види, и вози. Међутим, није баш тако. Овог пута сам нашкљоцао бар три серије и све ми је то некако брзо дојадило, не привлачи поглед. Осим овог.

e70_02982~20170122_ 9_42_00

(велика)

Сад, да ли је до текстуре на овим тујама (погледати велику, баш… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: скоро без сиве

Кад је давне шездесет и неке Забавник почео да излази у боји, у магазинском формату, имали су тробојну штампу. Без црне. Црна се симулирала преклапањем плавозелене, магенте и жуте, што је углавном успевало. Осим што је увек мало вукло на мрку или љубичасту, а што се мени страшно свидело.
Јер је било, наравно, скроз контра од дотадашње боје, такође тробојне али на обичном рото папиру, у црној, зеленој и рђасто-црвеној. Ово… није имало сиву, дакле скроз контра од некадашњег општег сивила. Сивило је било некако типично и за соцреализам и за стари капитализам, онај пре шездесетих. Крај шездесетих је донео шаренило свуда, цветало је сто цветова, па се и та сиротињска колор штампа ту нашла да, пуким стицајем околности, допринесе.

eos_3184320140615_13_36_28

(лепша је велика)

Седамдесете су биле скоро скроз шарене; осамдесете су прошле некако непримећено, деведесете су некако прозирне и ни тамо ни овамо, нешто као да сам их преспавао. Нулте, е јебига, то смо провели у еСАДу, и Макавејев више није био у праву (“Америка има дивну декаденцију, чак је и ђубре у боји”). Њих је тамо спопао некакав соцреализам, све сивкасто и засивљено, или крмкасто (требало је кремкасто, али моја породица упорно чува овај типфелер као део своје културне баштине). Сива кола, металик сива кола, графитно сива кола, сива колица по самоуслугама, нове тамносиве фасаде (чему чекати да педесет година чађи нанесе патину, може то одмах), ентеријери без беле боје – све опет сивкасто и крмкасто…… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: прибор за јело није за јело

Није за јело, него за сликање. Посетиоци Суштине су већ навикли да овде срећу фотографије окренуте хедонизму. Много је јела овде освануло пре него што је кренуло ка устима. И сам патим (чуј, патим!) од те навике, јер има гозби које ваља запамтити.
Међутим, овог пута оброк није био толико сликовит, колико амбијент. Нека кафана са терасом, негде у старом Београду, шира околина радио Београда (дакле, не бих умео да је поново пронађем), седимо, пијуцкамо (заклети возач бистри историју, дакле књаза), саће клопа, ево изнели су нам есцајг… и, ово се не пропушта, шкљоц:

(велика)… Nastavite sa čitanjem >>