Петљање око слова х је испало сложеније него што сам мислио прошли пут. Незгодна је мирођија то, увек се појави у још некој чорби, где му се нисмо надали.
Зато пишем додатак.
Rh. То је ваљда слично оном са дх и још неким комбинацијама, које су се можда некад изговарале различито, па се после стопиле. Можда су стари Грци стварно умели да изговоре и чују р и рх различито, а писали су ово друго ваљда као двоструко слово ῥῶ. То се онда кроз латински пренело у бројне језике који р изговарају којекако, и свакако не ни близу оном како су га изговарали Грци. Тако да се и рх у већини језика изговара р, осим… наравно, код нас, Мађара и још којегде, јер ми томе налазимо сврху. Тако опет х испаде нешто као шаптач, помоћни радник, упутство за употребу свог комшије (у овом случају чак ни не ради ништа).
Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.… Nastavite sa čitanjem >>
