Muškarci ne rađaju

Da li ste gledali Home Improvement? Niste? Glavni muški lik, Tim the Toolman Taylor, replikom iz naslova odgovara na pitanje svoje gospođe zašto stalno u garaži mora da bude auto koji se restaurira ili od kojeg se pravi hotrod.

Restauracija automobila jeste stvaranje nečega iz ničega, uskrsnuće mašine koja je videla bolje dane, i za koju neko misli da zaslužuje da ponovo jezdi, i pruža svom vozaču zadovoljstvo destilovane vožnje. Kao manijakalni bubadžija, i sam sam radio restauraciju svoje bube u jesen 1998. i zimu 1999. Momenat? Zatvorio firmu jer niko nije plaćao, posao kapne tu i tamo, para nema, delovi se ajd’ nekako i nađu. Dakle, idealan!

BelkaJutro pošto je restauracija “završena” (restauracija NIKAD nije završena!), buba je bila registrovana, a sledećeg jutra smo Sonja i ja bili u bubi na putu za Budimpeštu, gde su me čekali detalji za novi posao koji sam dobio u Dubaiju.

Ali, ovog puta ne pričamo o tome Winking smile Ovo je priča o Belki, bubi iz 1961, koja je pomenuta na kraju teksta “Moj VW nema kompjuter“.

Nastavite sa čitanjem… “Muškarci ne rađaju”

Moj VW nema kompjuter

Naravno da nema, kad je napravljen pre još malo pa 50 godina, 11. januara 1966. I baš mi je milo da ga nema.

Čitam ovih dana da VW povlači 11 miliona, ej, MILIONA !!!!, automobila sa dizel motorima jerbo su eto malo štimali softver koji kaže tim motorima šta da rade e da bi se umilili bogovima kontrole zagađenja, jer bez toga nema ni prodaje. Akcije proporcionalno padaju, juče beše minus 20 posto, koliko je danas, ne smem da mislim. Ne, nemam akcije VW-a, ali ako jedan VW ili Tojota ili bilo ko od velikih sebi može nešto ovako da dozvoli, onda… Onda sa automobilskom industrijom nešto ozbiljno nije u redu.

Kao što možda znate, vikende ovog leta u Srbiji sam proveo po oldtajmer i VW skupovima. Prvo Zlatibor, pa Aranđelovac, pa Šabac. Setio sam se kako je to uživati u vožnji, da nije neophodna ni klima, ni više od 40KS, ni kožna sedišta, čak ni sedišta koja se nisu rašila od godina, da se vozi i uživa u otvorenom putu. A išlo se i 120 autoputem, i preticalo se uzbrdo. Jeste, bilo je 30 i kusur u hladu, mnogo više na putu. I? Ponese se voda… i otvore leptiri, koji su takođe deo automobilske istorije. I, stvarno, da li vam za to treba suvozač u obliku kompjutera, koji je verovatno jači od onoga što je imala NASA kad je slala ekipe na Mesec?

Brzinomer

Nastavite sa čitanjem… “Moj VW nema kompjuter”

Sa sajle pravo u krompirište

A, pa nismo odavno proveravali šta nam rade prijatelji B.A.S.E. ekstremisti. Deder da zavirimo. Vidimo da nose nekakve klupice k’o neki penzioneri, kuda su to pošli?…

Aha, pošli su da okopaju krompir. Pa, dobro. Mora domaćin čovek da misli i na duge hladne zimske dane, valja spremiti hranu u trap… A pre toga, briga o bašti je na prvom mestu. I zato do bašte moraš stići kako znaš i umeš. Izgleda da u Nagorno Karabahu za stizanje u baštu koriste pomalo drastične metode…

Svet je jedno čudno mesto.

Ој, кафано: доручак код Пита

Рад са новом екипом ме нанео у Сан Франциско, где смо боравили неких девет дана. Хотел у јапанској четврти, повезан са јапанским тржним центром, где сам попио зрењанинско пиво. Тј звало се “Сапоро“, писало “мејд ин Џпен”, али укус је био баш тај. Ал’ ништа од фотке, нисам се још био распаковао.

Нисмо ишли право код муштерије, него прво преко код Пита на доручак.

2007-08-03 pitov šanker

Јес кафана и није кафана… нема пића, само клопа. Клопа бар није типичан амерички хотелски доручак (који се обично састоји од кафе, оне округле кифле с рупом, коцкице крем сира и/или мармеладе, или житарица које потопите у сок или млеко, плус јабука или банана), него је било добре кајгане, мексичких шпеција (тако, бурито, карните) и разних сендвича. Први пут сам јео хеш браунс, илити сецкане мрке, што је кромпир сецкан на коцкице од око 5мм, упржен на мрко (са све љуском) али не баш скроз испржен… мало чудно, ал’ држало је до касног ручка.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: доручак код Пита”