Verovatno vam je poznato da se reklame megakompanija prilagođavaju lokalnim tržištima, ili kako to korporacije vole da kažu u svetu globalizacije – da se uklapaju u kulture. Nije to nužno snishodljivost prema potencijalnom kupcu potrošaču, nego iste stvari na raznim meridijanima udaraju različito i moraju da misle na to.
Ovaj video klip sadrži kadrove neprimerene za dečiji uzrast, pa pripazite ko vam stoji iza leđa.
Evo i slobodnog prevoda (posredstvom prevoda na engleski koji postoji u jednom komentaru ovog klipa na jutjubu):
- 0:06 – Poput psa lutalice… Slikam gde god stignem
- 0:18 – Vi fotografiju možda nazivate snimkom; ja bih
Znate o čemu pričam, naravno da znate: na jednom snimku 
E, pa pazi da ne bih, jebote. Ja blogujem da bih pisao, a ne da bih vukao druge za rukav da čitaju. Oglasiću neku aktivnost, pa neka se pruži do kraja sveta. I šta onda? Šta ako dođe do hiljadu ljudi? Većina najviše reaguje samo na gluposti, na video klipove, na muziku ponekad i to je to. Manjina je ona koja čita, a tek deo te manjine ume da čita između redova. Ćijukalica neće pomoći. Istina, moje pisanje je takvo da ponekad zahteva neki maleni napor mišljenja; neki taj napor ni ne primete, a neki ne bi uspeli ni kada bi se napeli kao kad tvrdo seru. A takvima rezultat bude u istom rangu, pa ne znam zašto bih težio tome. Odavno znam da mi više znači pedeset onih koji misle svojom glavom od pet hiljada ovaca. Ovce baš i nije neki kunst prikupiti u tor. A još pedeset mislećih neću naći na Ćijukalici. Ili hoću, ali kako da se ja jedan razlikujem od svih drugih? Nikako. Dakle, bio sam uvaljen u prostor za trošenje više vremena. A meni treba prostor za trošenje manje vremena. Vreme je bilo da preispitam šta ću dalje.