Na suprotnim stranama

Nedelja popodne, nekako, budi želju za nehajnim časovima provedenim u dokolici, možda uz knjigu, omiljenu ploču, film na televiziji (neprekidan reklamama), možda šetajući nekim tihim mestom i puštajući mozak na otavu.

Ta vremena su prošla. Od nas se očekuje da nedeljom popodne, najkasnije do mraka, vratimo u sebe nužni grč trpljenja svakodnevice koja se provodi u pokušaju prebacivanja lopte na sutrašnji dan, kad prekarno preživljavanje ulazi u novi krug beskrajne trke.

Štaviše, takav scenario nedeljnog popodneva se danas smatra jedino ispravnim.… Nastavite sa čitanjem >>

Без иједне речи: самба за тебе

Сантана се, зачудо, много држао свог матерњег шпанског, кад у тексту, кад у наслову. Тако је и његов најчувенији инструментал, бар по наслову, на шпанском. Шпански у ствари не знам (мада понекад и погодим), тако да ме немојте држати за реч да је наслов преведен како ваља.

Ово је извођење у Мексику Граду, непознате године. Звучи веома близу оригиналу са винила, који се, дакако, и данас зна напамет.… Nastavite sa čitanjem >>

Један од пре: Томаж

И каже Зоћа, ако не знаш шта да пишеш, пусти своју плејлисту да ме подсети. Подсетила ме десетак пута, па ништа – тек друга рндаљка, она што ми врти фотке, ме подсетила. Па сам нашао и фотку.
А на фотци, један озвучени акустичар. Тј прво је био акустичар а после му се осладило да понесе и појачало и уштека гитару у њега, и опет му је добро ишло. Јер, за разлику од осталих из те екипе (Млинарец, Перцл, Буцо и Срђан, Ибрица, Даг, Мануфактура, …), умео је да грмне гласом.

Томаж

(велика и није лоша, овде сам већ савладао пресликавање старих негатива)

Томаж Домицељ ми је био првина по више питања. Први чупослав који се појавио на забавњачком фестивалу, са истим оваквим пончом и фризуром и гитаром од дванаест жица (какву сам већ видео, целу годину раније), свирао је увод у “Човек, каквог нема” за Мајду Сепе (на овом снимку је у сакоу, у директном преносу је било како кажем). Кеви сам морао штошта да објашњавам.… Nastavite sa čitanjem >>

Затурено у преводу (2)

Никад није довољно добро. Увек може боље. Може брже. Може чак и јефтиније. Може и нека два од ова три истовремено, само немојте тражити од аутомеханичара сва три одједном.
Позабавили смо се недавно одређеном преводилачком, ако је уопште било речи о преводу, хм… работом. Испало је да стварно може боље; да је било брже и можда и јефтиније можемо само да нагађамо. Месар који би радио том брзином би брзо остао без прстију.

Вежите се, залећемо се. Оригинал, за поређење, је овде.… Nastavite sa čitanjem >>

Затурено у преводу

Уз сваку вредну област каче се којекакви. Уз уметност се каче критичари и координатори активности, уз музику удружења за харач наплату ауторских права. Уз науку, трговци оружјем и публицисти.
Публициста је чудна сорта, није новинар јер не објављује вести, није писац јер не објављује баш књиге, он је некако нигде а свугде. Нешто као сирена, нит је риба нит је риба.

Новинара из данашњег случаја бих можда (а и то условно) могао назвати публицистом, јер се качи за науку, не објављује вест, а није ни писац. Случај је већ спомињан овде, барем оригинал му. Тзв. „чланак“ извесног В. Филиповића, вероватно публицисте овдашњег, је био споменут, без линка. Е, па, налази се овде. Реч чланак сам намерно ставио под наводнике, јер чланак је нешто што новинар напише па се то објави у новинама, или, ако се ради о преводу, уредник изабере, преводилац преведе, па се исто тако објави, уз навођење извора. Тзв. „писац“ овде зна да га нико неће јурити што је туђ чланак потурио као свој, није он министар или ректор па да му се то узима за зло. Не јурим га ни ја, из других разлога (не јурим ни за аутобусом, ако ми побегне, ил’ ћу пешке ил’ ћу да стопирам).

Пауза.… Nastavite sa čitanjem >>