Једна од пре: киоск 3, илити ћепенак

да има пред радњом столицу и сточић па да натенане посрче кафу

По мом бројању, постоји неколико врста радника у киоску. Једно су били они у социјализму, који су били ту да омогуће да се суграђани снабдеју ситним потрепштинама, и притом да допринесу свом Оуру и тако некако и свом џепу. Памтили су редовне муштерије, били љубазни бар са њима.

Онда су ту и радници у киосцима у туђем власништву, који брину само за једну ствар: где ће да раде кад истекну два месеца.

Трећа врста су власници. Они немају куд, ту су, ту ће бити и сутра. И гледају да удесе себи, а то некако значи и да угоде муштеријама, не би ли им дошле опет.

Јесу киосци у приватном власништву, али није ни власништво као што је некад било. Чим хоћете нешто да радите са том својином, одмах вам се натоврзу разни прописи, те мора ово те не сме оно. Зато се врло брзо прибегава оном чега се писци… прописци нису досетили. Да, например, те забране важе с ове стране врата а са оне не.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 3, илити ћепенак”

Годишњи од три дана, 3.5

нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.

Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Кафана је у облику лађе, чији је прамац на месту где се спајају два потока. Симпатично и доста доследно изведено, ето и та ограда од ужади. Само фали да келнери носе морнарско.

Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.5”

Једна од пре: ужљебљено

Својевремено сам у Москви провео неко време медитирајући над тајанственом утиснутом шифром “Ц8К” на отварачу за пиво. Неће бити серијски број, кратко је. Шифра модела? Ма какав модел, обичан отварач, комад лима… Мозгао сам тако, све док нисам приметио сличну шифру на нечем другом, па по аналогији закључио да је то Ц(ена) 8 К(опејки).

На другом крају спектра је била гомила одштампаних спискова особља болнице, кад смо уводили кадровску и плате. Сеанса се отегла, ја своје завршио а колеге се још пате, па узмем неки дењак папира да метнем на сточић, да седнем на њега. И гле, на неком таквом списку, отприлике петнаестом у дубину, пише “најновији списак”. Е, дуго вам и трајо…

Ето, неко се понада да ће тај најновији бити и последњи. Неко се ни не нада да ће икад бити неке инфлације па угравира цену истом пресом којом је производ направљен. Нема пророка.

e70_04394~20170708_12_57_24
(велика)

Овде се види како пролази слава светска, и како скоро да ни не вреди правити ствари да трају, због тзв. компатибилности. Штавише, старост купатила се увек може проценити по броју трагова ствари које више нису ту, остале само рупе у плочицама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ужљебљено”

Једна од пре: дим

За програмере кажу да, кад демонстрирају шта су направили, углавном користе дим и огледала. Дакле, старе илузионистичке реквизите. Данас, за инат, без огледала.

Као и са паучином, фоткаџији је тешко да одоли сликовитом диму. Знам из прве руке да је једна игра, неке трке формулске, доживела ново издање кад су програмери успели да направе уверљив дим. Дакле, и ти што праве фотке без фоткалице не могу да му одоле.

Дим је некако лакше наћи, док још има пушача. Госпоја ме често грди што је више сликам са цигаретом него без (што можда и није тачно, али утисак је такав, па изађе на исто). Ево и овог пута.

није бели дим, само нам још такви фале

(велика)

Овде се канон баш показао – не само што је изоштрио где треба (на дим, а не на косу, дакле успео сам да га укротим да не изоштрава педагошки, од ближег ка даљем), него сам јако задовољан бојама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дим”

lažu bre, ko skotovi

LajaviKrelac i pajz derane ništa ti ja to ne verujem, ni u one gore ni u one dole, ko da tu i ima neke razlike, to je isti dućan samo jedan čuva prednji ulaz a drugi stražnji. ne verujem ni to što pišu, zajebi radnju, bato, pišu zato što dobiju kintu da popune prostor i da raja ima sučim da se razonođava, a ne za to da proveravaju jel sve to baš tako kako su napisali. ajde bre ko bi to sve proveravo, to ti ko ona stevka, samo prenosi sa kolena na drugo koleno i ič se ne sekira ako nešto i upadne između. il prevađaju na ono guglo, i ni ne gledaju jel to ima nekog smisla, samo da nečeg natrpaju da ne zvrji prazno.

to ti ko za onog mučenog gavrila, šo je iz principa gađo u onog kurajbera švapskog… pa ga mi učili iz čitanke kako je ovo ono borac vizijonar i šatigajaznam, i dok dlanom o dlan prođe sto godina on ispo gurav. il ono što kažu da je udar na novinare najgrđi civilski zločin, kad tuđi gađu njiove, a kad oni gađu tuđe onda je to na dobrobit svima. ajde. svašta pišu a ko veruje sam je kriv, jelda. ta ne veruju ni oni sami, nit ih briga.

Nastavite sa čitanjem… “lažu bre, ko skotovi”

За шта је добро пушење

Ајде назад и поново прочитајте наслов. Нисам рекао “зашто” него “за шта”. А ту има неке разлике, и то битне.

Наравно, нећете ме ухватити како тврдим да је пушење добро и да га препоручујем. Не, у ствари га не препоручујем никоме осим пушачима, којима је моја препорука ни из џепа ни у џеп.

Као и гомилу других мода, и пушење и антипушачку хистерију смо добили из увоза. Сећам се, као клинац, да је доста мог друштва пропушило још негде око шестог основне, да је био извесни слепи угао где нико није могао да нас види, и ту се димило. Повремено би долазили некакви предавачи, па би окупило све више разреде у фискултурну салу, па би нам дрвило о статистикама, можда и показивало слике плућа (за која се касније испоставило да су припадала рударима угља, можда не у свим случајевима) и све скупа бавило се продајом страха. За то време се димило на све стране – и по кафанама, и по скупштини, и по возовима (осим купеа за непушаче), и по чекаоницама биоскопа (чак и амбуланти, понекад) па и за време представе, и по аутобусима, и по теве причаоницама.

Сваких десетак година би се под овим или оним притиском донео неки нови закон о пушењу или против њега, а држава која би требало да га спроводи би уредно повећала порез на дуван и уживала у приходу. Ти су се закони спроводили колико и они о везивању у колима (које смо имали још седамдесетих), тј само ако вас узму на зуб а немају ништа друго да вам прикаче.

кад у стану који плаћате не смете да пушите, на тераси имате овакву пепељугу.

Nastavite sa čitanjem… “За шта је добро пушење”