Још увек одваљујем од строгоће: ово је један од тих пасажа ака авлија у строгом центру, између главне и Гимназијске. Као и свака кућа у центру, и ова је измењала сто намена, била издељена овако или онако, на станове, локале и шта је већ било у моди. Везна тераса је била обавезна у том веку, едаби свако имао своје напоље и свој улаз.
Држећи се старог обичаја да се места зову својим старим именима, ову зграду зовемо Црвенкапа, јер је ту (у приземљу, наравно, из главне улице) некад била продавница дечије одеће и обуће. Наравно да су је неки старији звали сасвим другачије, према нечем што је ту било још пре. А ни ту нисмо баш доследни – ево, не кажемо Маршала Тита, а ново дугачко име, краљевско, са све редним бројем и дугачким презименом, четири речи… ма ајде, то само на коверте иде тако. Него неки кажу главна улица, неки главни сокак.
Иза ове терасе је седамдесетих била политичка школа СКЈ. А пре тога су се ту одржало и пар курсева кино-технике. Душу дало за школицу… или кафану, кад је просторија већ тако велика. Мада се тај ливерпулски клуб није баш прославио, ко ће да се пење на други спрат за два мала пива.
Него, та авлија…
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска”
verzije ksilofona.