Za rođendan sam dobio na poklon knjigu o kragujevačkim kafanama. Zanimljivo štivo. Ni sam do sada nisam znao koliko ih je bilo, a mislio sam da sam ih prošao skoro sve. Ispostavilo se da za polovinu nikada nisam ni čuo da postoje i da sam decenijama živeo u zabludi. Odavno više ne idem po kafanama, jer se u njima svakako nisam opijao, a onoga zbog čega sam u njima proveo toliko vremena više nema – ljudi sa kojima sam satima divanio razbežali su se po celom svetu, a konobarice koje su znale šta pije svaki gost davno su se poudavale. U ovim današnjim kafanama nemam nikakvu želju da sedim – ili me trese u mali mozak neki dance/trance koji nit smrdi nit miriše, ili bezlična ambijentalno meditativna muzika koja ubija svaku želju da nešto pojedem ili popijem.
O narodnjacima kao muzičkom backgroundu neću ovaj put…