Tag: svašta & koješta

Košmar Sile

Pošto ovo nije jedan od onih tekstova koji udaraju zazubice čitaocima, da odmah izgovorim konačni zaključak: u pitanju je obično đubre, najgori nastavak serijala.
I tako, dok se u supermegafensi bioskopu Cineplex beogradskog tržnog centra Ušće čekalo tri debela dana za karte sedme epizode Ratova zvezda, samo nekoliko blokova udaljeni staronovobeogradski bioskop Fontana ugostio je mene i još devet duša zainteresovanih za upoznavanje sa novim avanturama sveta Sile i njenih svetlotamnih lutaka… pardon, heroja. Stotridesetšest minuta kasnije isteturao sam se iz bioskopa, potpuno zbunjen, sa nevericom u očima.

E sad možemo mirno da ređamo činjenice koje vode gorenapisanom zaključku. No, pre svega, muzika.… Nastavite sa čitanjem >>

A u međuvremenu…

Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”
“U to me tek morate ubediti.”

Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”

Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”

“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”

“Da.”

“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”

“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”

jedan

Nastavite sa čitanjem >>

Muzika jeste, nemuzika nije

Ma idi, očekujemo od muzičara kao da su vanbračna deca Zevsa, Izide i Bude
Stara Marfijeva podgovorka kaže da je bolje da rezultati nekog posla liče na nešto nego da ne liče ni na šta. Nije se baš proslavio, taj Marfi, ovom dosetkom jer ima poslova koje je mnogo bolje ne počinjati ako im je cilj da na kraju tek liče na nešto. Recimo, ona glupa staklena piramida u Parizu. Razumem, doduše, da se spektakularnost zgrade pravljene u obliku knjige da bi se u nju stavila biblioteka upravo pojačava poređenjem sa nečim tako seljački (na način kojim Crni Guja izgovara reč peasent) kičastim, pa mi se opet čini da to nije bio razlog njenog nesrećnog piramidalnog postojanja.

Nastavak priče, svakako, neće imati nikakve veze sa zgradama, pa bi stoga valjalo pustiti neku muziku, zavaravanja čitaoca radi. Valjalo bi, ali ne danas.

Evropska komisija za govnjave standarde i merenja

Nastavite sa čitanjem >>

Neznam ja tog Anštajna

Do you know? Don’t you wonder?
What’s going on down under you
Pošteno govoreći, ne poznajem nikoga ko govori „ne znam“, „ne mogu“, „ne smem“. I prilično sam siguran da takav neko u ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji ne postoji. Součimo se sa praktičnom činjenicom da svi govorimo „neznam“, „nemogu“, „nesmem“. Ovo suočavanje čoveku hladnu jezu uz kičmu šalje ako se seti oca svih pravopisa ovog našeg, pa šta god to značilo, jezika, pravila svih pravila: „Piši kao što govoriš!“

Negde između Vukovog ukamenuklesanog zakona i nas, živih korisnika ugnezdio se Pravopis sprskog jezika, evo u šestom izdanju iz 2013. godine, koji mastiljavim olovčicama dopisuju sede glave Srpske akademije nauka i umetnosti, što svaki odlazak na pijacu vide kao njegovanovsko hodočašće, svojevrsnu potvrdu uverenja da je jezik komplikovana stvar koja se mora više i više zapetljavati i generalizovati. Ili je ipak obratno, pa se između jednog praktičnog uputstva o pisanju i nas, živih korisnika ugnezdilo nekakvo (sada već polu)religijsko pravilo davno umrlog invalida sa mesijanskim sindromom.

Dalje ćemo da bistrimo ovu dilemu, nego samo da čunemo jednu pesmu… Koju smo čuli i ranije… Ili nismo…… Nastavite sa čitanjem >>

Biografija čini čoveka

Big birds fying across he sky
Throwing shadows on our eyes
Leave us
Helpless
Zamislite to: čovek se rodi, bavi se, čini. U nekom trenutku se okrene iza sebe, obično jer mu traže da rezimira svoje trajanje. Ono što u tom trenutku čovek učini, način na koji sebe kompresuje u prostor oivičen formatom praznog papira, njegova je esencija, pa šta god to značilo.

Nešto iskusniji, ako razumete ovu igru reči, čitaoci muškog pola će se možda (sic!) setiti da su prvo suočavanje sa ovim problemom doživeli na regrutaciji. Naime, tamo se očekivalo da se u pismenoj formi odgovori na dva bezobrazna pitanja: 1) Ko sam ja i 2) Šta bih želeo da budem. Tačan odgovor na prvo pitanje je, svakako, ime i prezime, a na drugo će posao završiti bilo šta iz palete zanimanja Fonda za zapošljavanje. Međutim, jedno je vojska, a sasvim drugo stvaran život – što valjda znaju svi osim vojske.

Sada je vreme da konačno izgovorim šta sam naumio – ali, ipak, da pustim jednu razbistravajuću muziku:… Nastavite sa čitanjem >>

Balada o bilo kom javnom preduzeću, koja od čitalaca očekuje da razmisle i odgovore na jedno jednostavno pitanje

Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry
Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.

Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.… Nastavite sa čitanjem >>