Једна од пре: ево доказа

На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.
Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част

Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.
Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.

шатобријан без особа
(велика)

Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).

Отпало је скоро све то.… Nastavite sa čitanjem >>