Елем, тог 25. маја 2018. предвече се нађем у граду као дежурни фотограф. Јер IV4, комшијско одељење, држи редован пролећни састанак. Остало им нешто пара од јесенас, па ајд да се потроши. И, пригодно, баш пада на некадашњи Дан младости. Мислио сам да одем пешке, ал’ је било баш спарно, горе него у Вирџинији, па сам узео такси од бусодрома, све рачунајући да ће до 19:00 да ми се одлепи кошуља. Сретнем одмах део друштва, те одем с њима до где је некад био Пролетер, где смо се некад састајали после часова (прекрштено је бар трипут отад, мада је и даље иста фирма – тамо купујем, све чиста кожа а није нека скупоћа), а тамо већ чекају Јозда, Жуца, Јасмина, Владимира, Влада и још неки. Отчекамо академских петнаест минута, па одемо до хотела да видимо ради ли им башта, јок, па преко до општине да видимо ради ли градска башта, јок. Закључимо да треба да постоји неко градско тело које би чувало места од културног значаја, као што су штрафта, хотел Централ (који је многи директор напустио ногама напред, срчка ин флагранти) и још нека.
Завршимо у кафеу Бриџ (јес, на енглеском), где сам никад не бих ушао, избегавам то што се зове на енглеском. Не ваља вам мој језик, не ваљате ви мени. А проблем са петнаесторо у кафићу је што имају те округле сточиће па их је немогуће спојити, него смо направили олимпијске кругове, а после додали и шести. Нисмо их скроз саставили у средини па се туда увлачио келнер.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: капија 7”
Dođoše dve medicinske sestre kod cimera i koordinisano mu 
Čujem nečiji glas kako dovikuje „Donesite ćebe!“. Prepoznajem doktorov glas:
„Vidim da ste sposobni i sami da obrijete lice. Iskoristite sad priliku, jer naredna dva-tri dana sigurno nećete moći da se brijete, pa će vam izrasti brada“.
Situacija nije jednostavna, ali su jednostavne stvari koje treba da uradiš. Samo(?) ne smeš da dozvoliš da te emocije „uhvate pod svoje“. Od