Još jedna iz aprila 2012, fotka sa prve predvečernje sesije u ataru otkad imam DSLR.
Problem sa ovom fotografijom, osim što je štogod kukavno izvedena zbog neiskustva koje je obeležilo tu fazu mog bavljenja, jeste u prostoj činjenici da je ovo prototip kiča. Tamo negde sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je podneblje u kojem živimo “ekonomski procvetalo” (ništa nije procvetalo, ali u svom jadu i neznanju ipak nikada nismo bolje živeli nego tada), nastao je haos “duhovne nadogradnje” u okviru koje su ljudi počeli da troše višak svog novca na gluposti za koje su mislili da nešto vrede i dokazuju rečenu “duhovnu nadograđenost”. Pojavili su se foto-tapeti monumentalnih dimenzija, koje su vlasnici mnogih novih kuća nalazili za shodno da postavljaju na istaknuto mesto, preko celog zida trpezarije ili dnevne sobe…
Boktemazo, bile su to situacije koje se mogu opisati jednako kao situacija u kojoj se i ja sada nalazim: hoću da oplemenim jedan upadljiv zid fotografijom velikog formata. Jedina mala, malecka, ama ovolišna razlika je u tome što bih ja radije da izbegnem trivijalni kič. Želim da izbegnem situacije u kojima me komplimentima “ju, što je ovo lepo” obasipaju prosečni gledaoci turskih, španskih i ostalih TV serija snimanih u kućama u kojima inače niko ne živi. Što se te većine tiče, radije bih da se namršte i ujedu za usnu pre nego što izgovore da ne razumeju šta se ono tamo nalazi na zidu.
E, zato ova fotka: da me podseti da neću dozvoliti sebi ovako nešto.
Ne, želim da me nešto zbunjuje dok pijem kafu.
Biće i to.
Kao što već rekoh: curi.
Da si teo da staviš kič, ti bi onda okačio fotku onog Nizozemca Andrea, sve sa violinom. Učetvrtano.