Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ni ova nije ona prava, ali morao sam da izađem na crtu onima koji misle da baš ovakve fotografije treba kačiti po zidovima.
Još jedna iz aprila 2012, fotka sa prve predvečernje sesije u ataru otkad imam DSLR.
Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton”
Svašta sam mogao da očekujem, pa baš zato više ne očekujem ništa kad pristupam muzici tog čoveka. Ali da će lagano parabolični tekst jedne pesme i njen dobro osmišljen video toliko duboko uticati na moje mišljenje o jednom muzičkom delu, verujte mi da prevazilazi i moje najluđe pretpostavke.
Ne znam odakle da počnem ovu priču i zato je najbolje da vam najpre pružim trivijalnu informaciju i da vas prepustim muzici. A onda ću lagano dalje.
Dakle, poslednjeg petka u aprilu 2019, Alan Parsons je objavio novi album The Secret. Peti po redu u Parsonsovoj solo karijeri, album se pojavljuje posle pauze od petnaest godina.
To bi bilo ono trivijalno. Sad sledi onaj teži deo.
Pletem samo jednom iglom. Rasplićem brzo i bez greške. Ovih dana vozim na tri točka. A kako si mi ti? Malčice sam pobrljavio i evo ti ga na.
Kao što izvesno znate, sklon sam da istražujem i komentarišem kulturološke aspekte kiča. Štaviše, ponekad mi takve teme čine omiljenu mentalnu zabavu, jer odavno mi je jasno da razumevanje kad to neko delovanje postaje kič najviše zavisi od moje sopstvene sposobnosti da sve što znam složim u funkcionalnu celinu. To me održava u oštroj pameti, kad već ne mogu da pretrčim polumaraton.
U tom zamešateljstvu, mene odavno naročito interesuju oni koji se sa kičem svesno poigravaju, ponekad namerno ukoračujući u zonu iz koje je većini teško iskorpcati se. Ta veština mi je jedan od najtvrđih rebusa: potrebno mi je da prepoznam, što bi ono Frenk Herbert rekao, “zavere u zaverama u zaverama”, pa da tek iz tog trećeg sloja izvučem poentu. Đavolski teška stvar.
A onda mi je, na jednom sasvim slučajno odabranom primeru, sve sinulo i sklopilo se savršeno.
Nismo odavno proveravali kako stoji stvar na polju mađioničarskog zanata, magije, crne magije i hokus-pokusa. Gospodin Šandor Vilovski je morao da ustupi mesto Hariju Hudiniju, a kada se David Koperfild zbog glupih trikova penzionisao u Las Vegasu, Dejvid Blejn je krenuo sa svojim uličnim performansima i razni drugi su se malo pogubili. A onda je došao onaj šou za talente i pojaviše se neki novi momci…
A počelo je ovako.
Ima još. Lik se zove Darcy Oake, dolazi iz Kanade, ima svoj sajt (na njemu nema ničega, ali nemojte da budete na kraj srca) i koristi prigodu da već godinama nije bilo nikog da prosipa stare trikove pred novom publikom. To vam je, braćo draga, postmodernizam na delu.
Kako stoje stvari, vratiće se i Šandor Vilovski.
Neki geniji mogu da se prepoznaju tek kad na videlo izađe ono što su oni videli, a svi drugi nisu. Za Stenlija Kjubrika, koji je profesionalnu karijeru započeo kao fotograf časopisa Look u Njujorku, fotografija u filmovima koje je stvarao bila je alfa i omega njegovog jezika. Legenda kaže, a ovaj kratki video-isečak potvrđuje, da je za neke ključne sekvence u filmu Barry Lyndon (1975) Kjubrik uspeo da iskonstruiše specijalnu kameru oko objektiva kojih je bilo svega nekoliko komada na svetu – sa otvorom blende 0,7!
Nastavite sa čitanjem… “Objektiv dostojan ideje jednog (i jedinog) Kjubrika”
Dešava se i to: u život usamljenog junaka nenadano uleti neka nežna duša i… I sve je odjednom ružičasto… Osim kad je junak, zapravo, stidljive prirode.
Ovo je dostojno nekog novog turbo-folk hita, ali nam ponestaje inspiracije.
Krustulotomija (lat.) – naučni metod u sečenju torte
Toliko se značajnih stvari dešavalo oko nas u poslednje vremeda smo totalno zapostavili negovanje beskorisnih znanja. Izvinjavamo se na tome i brže-bolje se prestrojavamo u pokušaju da što pre nadoknadimo taj propust.
Ovog puta, bavimo se naučnom metodologijom sečenja torte na način koji će sprečiti da se pretekli deo torte osuši do sutra. Pazi sad.
A mislili ste da sve znate, zar ne? Eeeee….
muči me gorušica.
toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.
imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?
