Tag: geniji

Niko ne peva bluz kao Blind Willie McTell

Tako kaže pesma. No, i drugi veliki pevači znaju da iz sebe izvuku neka neverovatna izvođenja.

Blind Willie McTell je jedan od onih legendarnih bluzera koji se upokojio još u vreme kada sam učio da hodam. Iako volim da čujem i muzejske snimke, po njegovim nikada nisam čeprkao. Ime sam mu zapamtio kada sam čuo obradu njegove pesme – to je bila “Statesboro Blues” koja otvara jedan od najboljih živih albuma svih vremena, At Fillmore East (1971) Allman Brothers Banda. Da ste me pre pripreme ovog priloga pitali za još koju njegovu pesmu, ne bih znao da navedem ni jednu, mada su mi negde zvonila imena Ry Coodera, Taj Mahala i sličnih ljubitelja muzičke antike.

Najveći poštovalac McTella među muzičarima je Bob Dylan.

Nastavite sa čitanjem… “Niko ne peva bluz kao Blind Willie McTell”

Pismo natopljeno suzama

Novi album Richarda Thompsona je svučen sa tavana i demonstrira kako su on i njegova prateća grupa bili uzbudljivi na nastupima. Pre nekih 35 godina.

Karijeru Richarda Thompsona pratim dobrih pedesetak godina. Na neki način, smatram ga delom sopstvene porodice. Zašto je tako, to je pitanje na koje ni sam ne znam pravi odgovor. Verovatno zato što je on jedan od retkih, pravih muzičkih velikana, koji se lako prepoznaje i koji je muzički svestran. Bilo da je u pitanju njegovo enciklopedisjko poznavanje svih živih žanrova, izuzetan dar za pisanje pesama, strastveno pevanje ili osebujan stil sviranja gitare koji je jedinstven.

Snimljeni opus mu je ogroman i veoma kvalitetan. Čak i oni albumi za koje se može reći da su mu malo slabiji, mogu da izdrže upoređivanje sa radovima nekih drugih autora sličnog usmerenja. On je, recimo poput Vana Morrisona, muzička kategorija sam po sebi. Jedino što vam preostaje jeste da ga bezgranično volite ili mrzite.

A to je već stvar muzičkog ukusa.

Nastavite sa čitanjem… “Pismo natopljeno suzama”

Prilično dobro

Za nešto više od 20 godina John Prine je dva puta pobedio rak. Aktuelni virus ga je dokrajičio.

Dok se kolektivno oporavljamo od onoga što nam se dešavalo u proteklih par meseci, tek sada počinjem da se prisećam koliko mi je april bio mučan. Na samom početku ostali smo bez legendarnog Billa Withersa, čoveka koji nikada nije hteo da postane deo muzičke mašinerije, ali je uspeo da za sobom ostavi pregršt antologijskih pesama. Naredna žrtva nezgodnog virusa, samo nekoliko dana kasnije, postao je drugi kapitalac – John Prine će ostati upamćen kao tihi čovek koji je pevao o običnim ljudima i svakodnevnim stvarima na vrlo osoben način.

Divili su mu se neki od najpoznatijih songwritera današnjice.

Nastavite sa čitanjem… “Prilično dobro”

Pesmom oko sveta

Ako postoji lingua franca ovog napaćenog sveta, onda je to muzika. Znajući za to, pokret Playing for Change povezuje svet muzikom na način koji dolikuje veku u kojem živimo. Vibrantnost tog projekta naročito je lako prepoznati u aktuelnom trenutku razdvojenosti pod uticajem pandemije.

Kada bi u panteonu američke moderne muzike bilo imenovano možda tek desetak bogova, autor današnje pesme bi bio jedan od njih, ama bez ikakve dileme. Problem bi pak nastao kada bih morao da izaberem samo jedan razlog zašto tako mislim. Da li je to zato što je čovek bio neposredni učesnik ne manje od tri veličanstvena trenutka u vremenu kada je popularna muzika imala snagu revolucionarnog dejstva? Da li je to zato što je reč o nepatvorenom muzičkom geniju koji, kao malo ko u poslednjih više od pedeset godina, fantastično lako kombinuje elemente svih tradicija koje je istorija, ne baš nežno, saterala u jedno podneblje? Ili prosto zato što njegove pesme, jednom kad ih čujete, zavolite zauvek, a da ni sami ne znate zašto?

Ako ste osetili blagu, ugodnu jezu dok ste ovo slušali, niste jedini.

Nastavite sa čitanjem… “Pesmom oko sveta”

Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti

In memoriam: Bill Rieflin (1960-2020)

Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.

Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.

Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.

Nastavite sa čitanjem… “Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti”

Može li čovek da dodirne muziku?

Pitanje je na mestu. Najzad, muzika može da dodirne čoveka, zar ne?

Negde u pustopoljinama Veba, svojevremeno sam uhvatio i dijagonalnim čitanjem zaskočio jedan tekst u kojem se opisuju osobe koje iskazuju telesne reakcije na muziku. Ne sećam se apsolutno ničega iz tog teksta, a pošto je na Vebu moguće pronaći sve osim dvaput, meni sad preostaju dva rešenja. Prvo i očigledno bi bilo da izmislim poentu i nalupam neke gluposti kako bih vas svojom samouverenošću naveo na misao koju hoću da istaknem, usput vam dajući na znanje kako vladam tom materijom. Drugo rešenje, ono koje nije u suprotnosti sa mojom savešću, jeste da kažem šta zaista mislim o tome, pa i po cenu da uopšte nisam u pravu i da se niko sa mnom ne složi.

No, za ovu svrhu mi treba odgovarajuća muzička ilustracija.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nastavite sa čitanjem… “Može li čovek da dodirne muziku?”

Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)

Leto je došlo, prestaće i ove kiše, svi na sunce! Talambase u ruke! Veselo, veselo!

Zoća Peacock je svojevremeno pomno planirao kako će da me dovede u stanje totalne zbunjenosti muzičkim sadržajem. Znajući da ja na čuda reagujem burno, uvek je sladostrasno uživao u tim mojim reakcijama. Ako je za utehu, makar me nikad nije mučio fotoaparatom u zasedi; beše to vreme pre nego što su tehnologije za proizvodnju i plasman digitalnog smeća postale široko raširene.

Trenutak koji možda najbolje pamtim je ovaj:

Bio je septembar 1994. i ja sam do nekoliko minuta pre prvog slušanja ove numere naivno mislio da me više nije moguće iznenaditi. A bio je to tek početak jedne duge, duge torture u kojoj, da izvinite, još uvek uživam.

Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)”

Pod senkom genija

Vreme ne čeka ni na koga. Neko je toga bio bolno svestan, pa je ostavljao duboke tragove, da makar oni traju. A neko pak ne mari za dostojanstvo; kazna za takvog je da tragovi za njim ne ostaju i niko ga neće pamtiti kad se najzad skloni sa scene.

Ubiše se ona dvojica da pokažu svetu kako su brižni da očuvaju nasleđe grupe koju su osnovali. Zaboraviše pritom da se sve promenilo kad je u tu vikend-grupu došao novi pevač, čovek sa vizijom koju ovi do dana današnjeg nisu sagledali, a kamoli dostigli.

U međuvremenu, na Cevki je doslovno pre nekoliko sati objavljena jedna pesma koju izvodi Freddie Mercury, snimljena 1986. godine. Reč je o ogoljenoj verziji pesme koju je Freddie otpevao na konceptualnom albumu Time (1986) Davea Clarka, koji je i autor pesme:

Nastavite sa čitanjem… “Pod senkom genija”