Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Podsećamo se najboljeg nasleđa popularne muzike.
Кад сам оно рекао да се из оне једне песме намножило наследника, имао сам пре свега у виду Тешку индустрију, али за њу бих морао мало да размислим шта да мислим, о том потом.
О овима знам још мање, ал’ ова ствар ми је занавек на плеј листи.
Већ у прва три коментара испод песме има више о групи него што сам досад знао. И како се зове певач, и да је после отишао у, гле, баш Тешку индустрију, да замени Вајту кад је овај кренуо соло.
И то је све.
има јошСарајевска сцена средином седамдесетих је била јако шарена, било је ту свачега. Индекси су већ били мало склоњени у страну, Бреговић је био у пуном узлету, ал’ било је ту и мноштво других, а нови примитивизам још није био ни измишљен.
И онда се не зна шта је ту кога направило, је ли Душко Трифуновић настао самом потребом да сви ти бендови имају неког ко уме да ниже стихове, или је понеки бенд настао јер је стих тражио да буде отпеван. Ко ће то знати. Ево, неки Нарцис Вучина напише песму на његове стихове, и то крене да пева когод се дохвати микрофона. Мени је у глави остала ова верзија као канонска.
Из ове песме су настала бар још два бенда, „Тешка индустрија“ и „Чисти зрак“, опет из истог тог таласа. Индустрију је направио Габор Ленђел, за тих пет године измењали тридесетак чланова, па су се после и они разишли, а Сеид Мемић Вајта („излазите, сва тројица!“) кренуо у соло каријеру; би писано да „неки критичари сматрају да је „Тешка индустрија“ неизбежна карика у историјском низу који повезује прогресивни рок Корнелија Ковача са пастирским роком Горана Бреговића.“
Nastavite sa čitanjem… “Кокошка или јаје”Међу музиком коју сам однео у поткровље, да је најзад чујем како треба (јер је тамо озвучење а доле је галама) нашао се и овај инструментал… који ме на треће слушање засврбео па сам најзад погледао ко то свира. Аха, види види…
“Брзо сребро” је како англофони домороци понекад зову живу. Има и код нас шашавих назива, још увек например. Тј “још” + “увек”, као да смо рекли “више вазда”, јесте подједнако блесаво па нам ништа не фали, навикли смо.
Овај снимак (у ствари студијска верзија, њу сам слушао) ми је запао за уво јер није претежно гитарски. Јесте да је то задружна ствар, сви заједно то раде, ама клавир је најживљи и носи највише. Што је реткост код оваквих ствари, и штавише ни у том делу није то неки бесконачни клавирски соло, него онако клавирски коловођа, гледа да води коло тако да сви могу да играју а да им се ноге не заплићу.
Nastavite sa čitanjem… “Доставна служба Жива”Ako postoji lingua franca ovog napaćenog sveta, onda je to muzika. Znajući za to, pokret Playing for Change povezuje svet muzikom na način koji dolikuje veku u kojem živimo. Vibrantnost tog projekta naročito je lako prepoznati u aktuelnom trenutku razdvojenosti pod uticajem pandemije.
Kada bi u panteonu američke moderne muzike bilo imenovano možda tek desetak bogova, autor današnje pesme bi bio jedan od njih, ama bez ikakve dileme. Problem bi pak nastao kada bih morao da izaberem samo jedan razlog zašto tako mislim. Da li je to zato što je čovek bio neposredni učesnik ne manje od tri veličanstvena trenutka u vremenu kada je popularna muzika imala snagu revolucionarnog dejstva? Da li je to zato što je reč o nepatvorenom muzičkom geniju koji, kao malo ko u poslednjih više od pedeset godina, fantastično lako kombinuje elemente svih tradicija koje je istorija, ne baš nežno, saterala u jedno podneblje? Ili prosto zato što njegove pesme, jednom kad ih čujete, zavolite zauvek, a da ni sami ne znate zašto?
Ako ste osetili blagu, ugodnu jezu dok ste ovo slušali, niste jedini.
За домаћи, задао сам себи да видим шта је то Јапа. Напросто зато што сам у глави, опет, зачуо ово.
Зашто и откуд то, ко ће ме знати. Дође тако само од себе. Одјек студентских дана, ваљда.
Nastavite sa čitanjem… “Над празним папиром”Ушне црве углавном избегавам, јер су досадни и сметају, брате. Осим кад се баш намести, и то наместим сам себи. Сокоћало које сам већ спомињао има ту особину да памти где је стало, и то у виду целих песама. Дакле ако се при гашењу мотора нашао негде у сред или пред крај неке песме, следећи пут та песма креће испочетка. Например, ова.
У ствари, не баш та, него студијски оригинал из 1975. Пошто сам све нешто ишао у набавку, ниједна вожња није потрајала свих десет ипо минута, па сам је тако чуо неколико пута заредом, никад до краја. Морао сам, по повратку кући, да нађем шта је то. Некако по сећању… мора да је Језда Урфа. И јесте. Те сам натакао слушке и одслушао и крај.
Nastavite sa čitanjem… “Ушни црв племените пасмине”Suština pasijansa će proraditi ponovo, ovako ili onako. Glas Iana Andersona, nažalost, više neće.
– Ej, Grba, ne radi ti Suština pasijansa!
– Ako ćemo pošteno, ne radi ni tebi.
– Pa dobro, znam… Mislio sam, ne radi uopšte…
– Znam, ebaga. Nešto se zakukuljilo, a marfologija gužve u parovima je na snazi, pa nemam vremena da se bavim… Pritisnuo me posao.
– A šta mi nindže da čitamo i slušamo dok se ti setiš da popraviš blog?
– Ne znam. Ako ništa drugo ne uspe, ugasiću ga.
– Znači, too old to rock’n’roll, too young to die!
Ono što sam odgovorio svom bliskom prijatelju na tu konstataciju nije primereno da prenesem ovde, jer ima veze sa upućivanjem u prenatalno majčino okrilje, a to se na srpskom kaže na način koji sablažnjava lepo vaspitanu manjinu. Nije se naljutio, nego je iskoristio prvu prigodu (manje od pet minuta kasnije) da mi uzvrati. Tako nas dvojica već decenijama.
Nastavite sa čitanjem… “Štogod prestar za rokenrol, nadasve premlad za gašenje bloga”
Danas se navršilo pedeset godina i jedan dan otkako je svet dobio jedno od najvećih gitarističkih remek-dela.
Nema razloga da odugovlačimo ni časa:
E, tako. Sad možemo dalje bez žurbe.
