Tag: yes

Božićna

Nisu sve namenske pesme isprazne i dosadne za slušanje.

Svake godine početkom novembra počinje da se dešava ista stvar koja, barem meni, trenira živce. Počinje se sa najavama “božićnih albuma” koji bi trebalo da nam ogreju srce i dušu, dok se, istovremeno, podgreva potrošačka histerija u čije sam se delovanje onomad uverio sopstvenim očima. Stav izdavača razumem – ovakvi albumi se prodaju “kao alva” i inkasiraju siguran i veliki prihod. S druge strane, uglavnom su sastavljeni od pesama koje nisu autorske, pa je slušanje ovakvih dela beskrajno dosadno čim prođe par onih koje su poturene kako mamac za naivne kupce.

Pa makar ih pevali Elvis, Dylan ili neko treći.

Nastavite sa čitanjem… “Božićna”

Hoćemo li opstati?

Pitanje iz naslova je samo retoričko. Grupa Yes još uvek postoji kao derivat i posle 50 godina rada. Doduše, sa samo jednim originalnim članom u postavi.

Prva pesma grupe Yes koju sam imao prilike da čujem je bila samo jedna od mnogobrojnih koje su se nalazile na kompilaciji koja se bavila progresivnom muzikom na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Još sam išao u osnovnu školu, bio sam mlad i zelen, pa mi nikako nije bilo jasno zašto su obradili i “Every Little Thing” The Beatlesa, koja se nalazila na drugoj ploči ove kompilacije… I šta su ovi momci uopšte želeli da sviraju na početku svoje karijere?

Izgleda da i oni sami u tom trenutku nisu znači šta bi sa muzikom koju su stvarali.

Nastavite sa čitanjem… “Hoćemo li opstati?”

Deset zvučnih slika (6): Kapije delirijuma

Ovo su obično trenuci kad na koncertima počinje šutka. Međutim, kako sedite u miru doma svoga, moraćemo da pronađemo način da vas malo poguramo…

Dobro de, jezička figura “zvučna slika” iz naslova je odavno ofucana kao fraza (oprostite nevoljniku koji ju je izvukao za ovu priliku), ali tu se nameće jedna druga misao.

Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (6): Kapije delirijuma”

Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)

Leto je došlo, prestaće i ove kiše, svi na sunce! Talambase u ruke! Veselo, veselo!

Zoća Peacock je svojevremeno pomno planirao kako će da me dovede u stanje totalne zbunjenosti muzičkim sadržajem. Znajući da ja na čuda reagujem burno, uvek je sladostrasno uživao u tim mojim reakcijama. Ako je za utehu, makar me nikad nije mučio fotoaparatom u zasedi; beše to vreme pre nego što su tehnologije za proizvodnju i plasman digitalnog smeća postale široko raširene.

Trenutak koji možda najbolje pamtim je ovaj:

Bio je septembar 1994. i ja sam do nekoliko minuta pre prvog slušanja ove numere naivno mislio da me više nije moguće iznenaditi. A bio je to tek početak jedne duge, duge torture u kojoj, da izvinite, još uvek uživam.

Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)”

Ne ubijaj kita

In a moment of love, they will die for their grace

Upravo danas se navršava 40 godina od objavljivanja albuma Tormato (1978) grupe Yes. To možda nije ni po čemu važan album, ali to je prvi naslov te grupe koji sam apsolvirao (pa još kao vruće izdanje!) i meni je to dovoljan razlog da prizovem sećanju onu jednu pesmu koja je pretekla sve ove godine.

Ovo budi razna sećanja i poneku uzgrednu misao. Zapravo, imam stotinu misli u glavi, a samo jednu tastaturu pred sobom. Moraću redom…

Nastavite sa čitanjem… “Ne ubijaj kita”

Volite li stare krimiće?

Jon Anderson je pevač svilenog glasa po kome je prepoznatljiva svaka pesma koju je snimila grupa Yes. Ujedno, on je i autor tekstova i tu nastaje moj glavni nesporazum sa njim – često nisam uspevao da razlučim o čemu on to peva, a stihovi koje je ubacivao u pesme ponekad nisu imali nikakvog smisla i navodili su me na sumnju da uzima neke halucinogene supstance…

Ne bi bio ni prvi ni poslednji takav u svetu rock & rolla.

Nastavite sa čitanjem… “Volite li stare krimiće?”

Mučenica

Pre nekoliko godina, u nekoj od brojnih razmena muzičkih materijala, do mene je dospeo debitantski album grupe Wally. Kako imam običaj da se malo unapred raspitam o tome na šta ću da potrošim svoje dragoceno vreme, ostao sam pomalo zatečen saznanjem da o ovoj grupi gotovo da niko ništa ne zna.

Malo neuobičajeno u vremenu interneta, ali nije mi prvi put.

Nastavite sa čitanjem… “Mučenica”

Kraj epohe

Karijera grupe Yes iz današnje perspektive izgleda čudno. Kao klinac, u vreme gimnazijskih dana, intenzivno sam ih slušao. Imalo se šta čuti u prvoj polovini sedamdesetih, naročito na albumima The Yes Album (1971), Fragile (1972) i Close to the Edge (1972). Na njima je novopridošli Rick Wakeman uspeo da razne ideje koje su kolale između članova poveže u koliko-toliko smislene i zaokružene celine, a njihovi koncerti su postali praznik za oči i uši.

Sve dok se nisu pogubili u svoj toj pompeznosti i samoljublju.

Nastavite sa čitanjem… “Kraj epohe”