Tag: priče

Još jedna poseta Getsemanskom vrtu

Among the headstones you played as boys
Crypts and tombs like a roomful of toys
Just up the river from the smoke and the noise
Gethsemane

Kao što zna naš svaki redovni čitalac, Richard Thompson je drag gost na stranicama Suštine pasijansa. I tako, evo nas opet, po ko zna koji put, u društvu neverovatnog muzičara. Šta se tu može: priznajemo da smo slabi na genije, pogotovo na one čiji smo savremenici i čijeg dela smo svedoci.

Teško je dodeliti primarni atribut tom čoveku, jer bilo da ga predstavimo kao kompozitora, tekstopisca, instrumentalistu ili kao poznavaoca istorije muzike čije derivate svesrdno crpi kao izvor i inspiraciju, Richard Thompson je mnogo puta opisan kao velemajstor van kategorija, neko čiji uspesi se mogu meriti jedino sa malobrojnima iz iste niše iz koje su potekli, a to je nešto od najbolje autohtone muzike koju je Engleska ikada dala svetu.

Najdosadniji deo priče je da za pedeset godina karijere tu nije bilo nijedne omaške, a kamoli pada.

Nastavite sa čitanjem… “Još jedna poseta Getsemanskom vrtu”

Vraćanje starog duga

Home and done it’s just begun
His heart weighs more, more than it ever did before
What has he done? God, help my son
Hey, stay a while, I’ll stay up
No sugar is enough to bring sweetness to his cup
I know sorrow tastes the same on any tongue

Davno je bilo, mislim još posle koncerta Santane u Budimpešti juna 2002. godine, da sam primetio pravilo: ako želim da dobro dokumentujem koncert koji sam pohodio, i fakte i utiske, moram to učiniti što pre. Po mogućstvu kad se samo odmorim od fizičkog napora, nakon povratka kući. Beše tako u nekoliko navrata i otkad postoji Suština pasijansa. Nisam baš uvek bio osobito pažljiv i vredan, pa sam ponešto i propustio, no neke važne trenutke ste možda upamtili, poput moje priče s koncerta grupe Colosseum u Pešti novembra 2014, što beše prilika kojoj sam prestao da se nadam pre mnogo godina, pa se ipak desio; ili sa koncerta Matorog Prdonje u Beču juna 2015, koji je bio na mojoj bucket listi… i još uvek je. Svojevremeno sam napisao i traktat o tome zašto mislim da je pohođenje velikih rock koncerata važno za ozbiljnog poštovaoca te muzike i ikonografije i to bi bio uobičajeni okvir u kojem se danas krećem kad opisujem koncerte.

Ovoga puta će biti malo drugačije.

Naravno: moji drugari već znaju šta je došlo na red, jer su me često prozivali da sam im dužan tu priču još od povratka iz Pule te tople septembarske nedelje 2015. Jer, znate kako je: pohoditi koncert Davida Gilmoura zbilja nije mala stvar.

Nastavite sa čitanjem… “Vraćanje starog duga”

Ovce na liniji manjeg otpora

A moglo je bolje

Osamdesete godine prošlog veka bile su vreme mog odrastanja. A baš u to vreme, dok sam odrastao, zemlja u kojoj sam živeo – koju sam tada zvao moja zemlja, što danas nikako nije poželjno, jer je u pitanju bila Jugoslavija, ta užasna tamnica naroda, mesto krvave diktature i ubijanja svake nade – je umirala. Počelo je da joj nedostaje: sedamdesetih godina, druga Tita, sredstava, svrhe. Paradoksalno, upravo u ta vremena desilo se, u mojim dečijim očima, puno toga kolektivnog, zajedničkog, vezujućeg. Pre svega u sportu. Količine osvojenih medalja na olimpijskim igrama te decenije su sistematski rasle, pre svega u ekipnim sportovima. Jedan projekat Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića – nečuvena ideja da nekakav „srpski“, „policijski“ klub postane evropska, a samim tim svetska, dakle internacionalna, relevantna fudbalska snaga, za koju bi samo susreti sa drugim evropskim velikanima bili ono što bi drugim članovima velike četvorke bili susret sa Zvezdom – polako se odmotavao i u vreme kada sam dorastao Vremenu sporta i razonode počeo da se ukazuje kao moguć epskom utakmicom protiv Reala iz Madrida (ili, kako se danas, u ova naša ili čija li su već, amaterska vremena kaže, Real Madrida).

Razvukao mi se uvod. Vreme je za muziku, pa da vidimo kakve sad veze imaju ovce sa Jugoslavijom.

Nastavite sa čitanjem… “Ovce na liniji manjeg otpora”

A u međuvremenu…

Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”

“U to me tek morate ubediti.”

Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”

Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”

“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”

“Da.”

“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”

“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”

jedan

Nastavite sa čitanjem… “A u međuvremenu…”

Neznam ja tog Anštajna

Do you know? Don’t you wonder?
What’s going on down under you

Pošteno govoreći, ne poznajem nikoga ko govori „ne znam“, „ne mogu“, „ne smem“. I prilično sam siguran da takav neko u ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji ne postoji. Součimo se sa praktičnom činjenicom da svi govorimo „neznam“, „nemogu“, „nesmem“. Ovo suočavanje čoveku hladnu jezu uz kičmu šalje ako se seti oca svih pravopisa ovog našeg, pa šta god to značilo, jezika, pravila svih pravila: „Piši kao što govoriš!“

Negde između Vukovog ukamenuklesanog zakona i nas, živih korisnika ugnezdio se Pravopis sprskog jezika, evo u šestom izdanju iz 2013. godine, koji mastiljavim olovčicama dopisuju sede glave Srpske akademije nauka i umetnosti, što svaki odlazak na pijacu vide kao njegovanovsko hodočašće, svojevrsnu potvrdu uverenja da je jezik komplikovana stvar koja se mora više i više zapetljavati i generalizovati. Ili je ipak obratno, pa se između jednog praktičnog uputstva o pisanju i nas, živih korisnika ugnezdilo nekakvo (sada već polu)religijsko pravilo davno umrlog invalida sa mesijanskim sindromom.

Dalje ćemo da bistrimo ovu dilemu, nego samo da čunemo jednu pesmu… Koju smo čuli i ranije… Ili nismo…

Nastavite sa čitanjem… “Neznam ja tog Anštajna”

Balada o bilo kom javnom preduzeću, koja od čitalaca očekuje da razmisle i odgovore na jedno jednostavno pitanje

Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry

Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.

Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.

Nastavite sa čitanjem… “Balada o bilo kom javnom preduzeću, koja od čitalaca očekuje da razmisle i odgovore na jedno jednostavno pitanje”

Neserije

Ovaj tekst je nesumnjivo posvećen mojoj mami, večitom ljubitelju serija

Nešto se mislim, idu mi na ganglije ove nove klase serija koje štancuju kablovski giganti. Prvi problem glasi: puštaju po jednu epizodu svake večeri. Ma to je nemoguće! Sami sebi kopaju rupu! Pitam se, da li je moguće da neka naopaka mračna strana čoveka želi da gleda reprize? Jer, šta bi drugo objasnilo tu galopirajuću brzinu kojom FOX ispucava nove sezone svojih serija? Doduše, gospoja i ja pratimo samo ljubljenog nam Kastla i vernu mu ljubu Bekett, a to je možda laki sitkom. Ali šta, ni ove druge, izvikane serije nisu ništa posebno.

I da, u pravu ste:  muzika za bistrenje problematike stiže upravo sad:

Nastavite sa čitanjem… “Neserije”