Category: Literatura

Sećate li se knjiga? Nekad smo ih voleli zbog zrnca mudrosti koje su ponekad sadržale.

Bonhoferova teorija o gluposti

Glupost je socijalna, a ne intelektualna ili mentalna kategorija. Eto zašto nam je potreban novi veliki stadion bez atletske staze.

Negde sam prvi put čuo za to ime možda početkom jeseni 2021: da li je bila neka godišnjica, ne znam to. Tek, kako došlo, tako prošlo – dok do mene nije došao kratki animirani video koji objašnjava principe o kojima je ovde reč. Preneo sam link na svoj fejZbuk profil uz kratki komentar, izražavajući žaljenje što postoje titlovi samo na engleskom. Uto se zalomilo da tog dana nisam imao nešto posla, pa sam zasukao rukave i sam preveo titlove. Zahvaljujući Common Creative licenci, mogao sam to da objavim na kanalu Suštine pasijansa. I evo rezultata.

No, imalo bi se o čemu razmisliti i ponešto pride reći, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Bonhoferova teorija o gluposti”

Ugrabio sam jedan i ja

Ostadoh sam na vetrometini, k’o poslednja rupa na svirali.

U našem domu je čitalački klub formiran pre nekih pet-šest godina, kad je naslednik naučio da samostalno povezuje rečenice. I tako kad naiđe vreme za počinak, bračni krevet beše idealno mesto za tri čitaoca s tri knjige. S tim da su tri knjige u stvari jedna knjiga i dva i-buk ridera (e-book reader); pobogu, znate valjda i sami da su to one spravice za čitanje elektronskih verzija knjiga.

Nastavite sa čitanjem… “Ugrabio sam jedan i ja”

Najteže je biti čovek

Ne želim da se ovo pisanje pretvori u patetiku, ali moram da vas upozorim da ovo pisanje započinjem a da nemam rešenje. To je prilično benasta stvar, jer ja nemam običaj da započinjem pravo pisanje dok tekst nije zgotovljen u glavi.

Dugo sam kuvao ovu nameru: sad su već godine posredi. Najzad sam shvatio da se preda mnom nalazi nešto toliko veliko da moje reči tu ne mogu da pomognu. Neka zato stihovi govore sami o sebi, a šta ćete vi od svega toga čuti, videti, zamisliti ili spoznati, neka vam bude na volju, na dušu, na čast.

Meni na suze.

Nastavite sa čitanjem… “Najteže je biti čovek”

Božićna čestitka od prostitutke iz Mineapolisa

Kada slušate muziku Toma Waitsa, postoji mogućnost da osetite karakterističnu memljivu mešavinu mirisa novembarske magle, vlažnjikavog uglja u furuni, dima jeftinog duvana pod tavanicom i kiselkastog piva prosutog po prljavom patosu, kao da stojite na pragu neke polumračne kafane u predgrađu. Štaviše, javiće se i slika koja prati taj miris i vi ćete poželeti da uronite u nju, a čak ni misao o tome da biste na tom mestu mogli doživeti nešto zbog čega ćete pre ili kasnije zažaliti ne bi bila dovoljna da se okrenete i brzim koracima se izgubite niz mračnu ulicu.

Nastavite sa čitanjem… “Božićna čestitka od prostitutke iz Mineapolisa”

A u međuvremenu…

Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”

“U to me tek morate ubediti.”

Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”

Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”

“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”

“Da.”

“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”

“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”

jedan

Nastavite sa čitanjem… “A u međuvremenu…”

Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović (2)

Da li sam se navrzao čoveku? Jesam. Da li se on navrzao nama? Jeste.

– Ne znam šta da radim. Glas mi je slab. Slab. Ako bih dobio mesto u toj biblioteci, to bi me opet vratilo na vrh. Ali taj… taj tamo šef biblioteke mi ga neće dati.

– Kako se zove?

– Miro. Neće mi ga dati. Kaže da nemam šanse. Glavni karakter je tip kao ja. Ne bih čak ni morao da ga glumim. Kume, ne znam šta da radim.

– Možeš li da se ponašaš kao muško! Šta je tebi? Postao si vojvođanski pederčić koji cmizdri poput žene? Smešno. Provodiš li vreme sa porodicom?

– Naravno.

– Dobro. Jer čovek koji to ne radi, nikada i ne može da bude pravi muškarac. Odmaraj se. A za mesec dana, vojvođanska zverka će ti dati šta želiš.

– To je prekasno. Dele biblioteke sledeće nedelje.

– Daću mu ponudu koju neće moći da odbije.

Nastavite sa čitanjem… “Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović (2)”

Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović

Da li ste nekad razmišljali o obućarima i zagonetnosti njihovog zanimanja? Nemoguće da obućari rade samo ono što rade. Samo to, danas niko ne bi hteo da radi. Kad god ih pogledamo kroz izlog, nagnute nad starom i prljavom obućom, imamo utisak da je to njihovo lažno zanimanje. Obućari nam liče na zaverenike koji čekaju čoveka sa šifrom. Oni čuvaju neku veliku tajnu. Na kraju će se nešto dogoditi, u čemu će obućari odigrati ključnu ulogu.

Ovako je govorio Dušan Radović. Što se mene tiče, ne slažem se od kada sam upoznao mog imenjaka, oca najboljeg Ognjenovog druga Mihajla. Obućari su ljudi koje za njihov zanat vezuje iracionalna strast. Kada vidite Miloša kako priča o svom poslu, jasno vam je da tu ima nečega, kao i da njegovi proizvodi nisu tek cipele. Takođe i na moje iznenađenje, kod obućara se zaista ide, posla ima, oni zaista prave i popravljaju obuću. Tamo se, za sasvim malo više novca nego u Dajhmanu mogu kupiti cipele baš za prave noge i baš od prave kože.

Nego, ovaj moj mali i neplaćeni oglas me odmiče od teme. Idemo, muzika:

Nastavite sa čitanjem… “Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović”