U našem domu je čitalački klub formiran pre nekih pet-šest godina, kad je naslednik naučio da samostalno povezuje rečenice. I tako kad naiđe vreme za počinak, bračni krevet beše idealno mesto za tri čitaoca s tri knjige. S tim da su tri knjige u stvari jedna knjiga i dva i-buk ridera (e-book reader); pobogu, znate valjda i sami da su to one spravice za čitanje elektronskih verzija knjiga.
Svojevremeno je nabavljanje ove sprave za lepšu polovinu oslobodilo prostor na policama. Muški članovi porodice su ostali na papirnim verzijama knjiga, ili su se „grebali“ kad bi vlasnica ove čudesne sprave zaspala – po pravilu redovno osvaja prvo mesto u trci zvanoj Ko će prvi do Hipnosa. Tako je skladišni prostor „kobice“ bio ofarban s pedeset nijansi sive, začaran magijom s Hogvortsa, uredno reklamokratiran od prvog do ko-zna-kog bajta.
Sledeće sokoćalo slične namene do našeg je doma došlo u rukama podanika neke od kurirskih službi. Uredno poručeno pravo s KP-a – ne, ne, ne, nije ništa što ima veze s kaznama i popravkama vaspitanja – kao polovno i nekom drugom nepotrebno. Eto radosti za podmladak, eto mladih ruku neopterećenih tvrdim povezom teških knjiga bajkovite i avanturističke tematike.
Postadoh izrod. I kao član porodice, i kao pripadnik profesionalne zajednice koja je pristala da analogno menja digitalnim. Iako sam ja taj koji je prvi jedini od ukućana pročitao roman „od korice do korice“ – hm, ako se tako može reći – na IPS-ekranu mobilnog telefona. Čisto da se zna.
No, eto, dođe i vreme da se osavremenim. Te zajedno s futrolom ulete jedan „kindl“ (Kindle) u moje ruke. Kažu sreću valja zaslužiti, a svoju su sreću ukućani zaslužili tako što su obezbedili jedan primerak za mene, pa više ne moram od njih da otimam. Čitalački klub i dalje postoji, ali je sada svak’ na svojoj strani kreveta (il’ u svom krevetu), a noćni mrak u naše odaje dolazi kad se i poslednji ekran s front lajtom (front light) ugasi.