Author: Boris

Povratkom u sobu nisam dobio ono što sam očekivao, pa okruženje jeste postalo prijatnije (bar imaš OGROMAN prozor na tri metra od sebe, pa znaš kad je dan, a kad nije), ali nisam mogao, niti smeo da mrdnem iz kreveta. Hebiga, ako ne mogu ništa u svemu ovome da promenim, onda ću bar da probam da uživam. Ostao sam živ. Za sada.

Dođoše dve medicinske sestre kod cimera i koordinisano mu skidaju dren, „instalaciju“ na koži lobanje koja služi da ukloni krv i tečnosti iz rane. Odnose mu staklenu bočicu u kojoj je skupljan višak fluida. Da li se taj višak fluida odlaže kao komunalni otpad, a staklo pere i propušta kroz gama-zrake kako bi se pripremilo za sledećeg pacijenta? Cimer im postavlja neka pitanja u želji da bolje shvati svoju situaciju. Prepoznajem bosanski naglasak, koji sve ovo vreme nisam prepoznavao. Ili nisamm mnogo slušao, ili on nije mnogo pričao. Ipak mu prepoznajem otok na levom očnom kapku ispod ćelavog dela glave i reza kojeg ima. Pipam moje desno oko, s kojim imam opisan problem još od jučerašnjeg buđenja iz anestezije. Otoka nema. Pod prstima deluje OK. Masno i lepljivo, ali bez otoka.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Ruska kapa”

U daljini čujem glasove kojima se nekoliko osoba koordiniše oko prebacivanja tela (mog) s jednog krevet na drugi. Tresem se od hladnoće. Ne sećam se da mi je ikad u životu bilo ovako hladno.

Pokušavam, ali ne uspevam da otvorim oči i da vidim šta je uzrok tolike hladnoće. Osećam da mi se ruke i noge tresu k’o lude u pokušaju da se same zagreju. Ne mogu da ih kontrolišem, da ih smirim. Sve deluje kao još jedan epi-napad. „Zima. Zima!“ je jedino što mogu da formulišem, mada mi je početna ideja bila da izgovorim kompleksniju rečenicu; nema kod mene jednostavnih stvari.

Čujem nečiji glas kako dovikuje „Donesite ćebe!“. Prepoznajem doktorov glas:

„Borise?“

„M?“, odgovaram.

„Si dobro?“

„M-h-m“, nemam i ne mogu šta više na to da dodam. Što bih i dodavao. Čudi me šta će mu to pitanje. Zašto ne bih bio dobro? Ovo je samo jedan epi-napad, trebalo bi da počnem da se navikavam na njih.

„Kako se prezivaš?“

„Mmmmmm…mmmm“, odgovaram da jasnije i preciznije ne može. Bar ja ne mogu.

„Dobar si mi ti. Vidimo se posle.“

Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Next track”

Iako je dan ranije najavio da će zahvat početi negde oko 12 časova… možda već i jedanes i trijes, u jutarnjoj viziti doktor reče da početak mogu da očekujem već oko 11 sati. Cimer i ja upravo saznasmo da je on (cimer, a ne doktor) prvi „na traci“ tog dana, pa čim njega zakrpe, eto i mene pod veštim, iskusnim, školovanim prstima neurohirurga. Sestre će nas dalje uputiti u proceduru.

„Glave nećete brijati sami. Njih će vam brijati kad počne operacija, jer oni znaju koji deo glave treba da bude obrijan.“, reče pridošla sestra zadužena za brijanje. Sada shvatam da oni pacijenti koje sam viđao po C-odeljenju neuroonkologije ne furaju retro-modu delimičnog brijanja glave, nego je to posledica kontrolisanog upravljanja kosilicom. Zatim sestra zadužena za brijanje nastavlja „Vidim da ste sposobni i sami da obrijete lice. Iskoristite sad priliku, jer naredna dva-tri dana sigurno nećete moći da se brijete, pa će vam izrasti brada“.

Uleće druga sestra i naredi cimeru „Da ostaneš samo u pidžami. Nikakav donji veš. Ništa, ništa! Samo u pidžami i onda se vraćaš u svoj krevet. Ti (okrene se prema meni) isto tako, ali ne moraš odmah. Prvo on (pokaže ka cimeru)!“. Ih, taman ću imati vremena da se obrijem.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Zahvat koji obara s nogu”

Situacija nije jednostavna, ali su jednostavne stvari koje treba da uradiš. Samo(?) ne smeš da dozvoliš da te emocije „uhvate pod svoje“. Od 26. februara do prve naredne srede nema mnogo dana, a i to što ima nisu baš svi ni radni.

Žena-Jelena mnogo bolje zna kod kojih privatnih magnetnih rezonanci možemo da ostvarimo neki popust. Još manje je onih kod kojih može da se zakaže „danas za sutra“. Ostaje samo da nađemo vozača, jer jedini koji u našoj tročlanoj porodici ima vozačku dozvolu, prethodni se put nije dobro proveo za volanom. A sve to sa sledećim ciljem – iskoristiti već prvu narednu sredu i „napasti“ doktora u njegovoj ambulanti.

Čim me je video s ovoooooolikim snimkom pod miškom, usmerio me ka dežurnoj sestri. Potpuno sam ga razumeo – i ja biK pacijente usmeravao ka njoj, a sebi odvojio mlađe slađe koleginice.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0… ali se spisak tu ne zaustavlja”

Levo-desno, napred-nazad. Lak s parketa se odavno izlizao, a parket stanjio. Baš ništa sada ne može da uradi. U tom trenutku ni ja nisam mogao ništa više da pomognem od onoga što sam već radio. Uostalom, da sam nešto i mogao/hteo Mayfield mi sigurno to ne bi dozvolio. Ali kao u onim filmovima s flešbekovima, red je da krenemo redom.

Prvi i za sada jedini napad epilepsije imao sam 26. februara negde oko osam sati naveče. Dodatna nesreća tom prilikom bila je da sam bio za volanom automobila u pokretu. Dodatna nesreća na tu dodatnu nesreću jeste da su preostala dva člana naše tročlane porodice bila u istom automobilu. Sreća u nesreći jeste da se automobil kretao oko 20÷30 km/h. Dodatna sreća uz sreću u nesreći jeste da sam, pre nego što ću izgubiti svest, osetio da mi se događa nešto. Doduše prvo mislio sam da mi se troslojna hirurška maska pomerila s nosa i zatvara mi donji kapak na levom oku, pa sam nameravao da zaustavim automobil i namestim masku. Još jedna dodatna sreća na skupu svih dodatnih sreća jeste što ostala dva člana naše tročlane porodice nije uhvatila panika. Hm, panika nije, šok jeste.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Neoplasma benignum meningium intracraniale”