D32.0 Neoplasma benignum meningium intracraniale

Gospođa je bila na ivici nerava. Očaj ju je navodio da momentalno sedne u poruči taksi, ili bilo koji sličan Car:Go i dođe ne lice mesta. Ali – svesna je toga – na samo lice mesta i ne može da dođe, a tim potezom ništa dobro ne bi donela. Štaviše. Uostalom, dogovor sa doktorom je bio da joj se javi čim završi svoj deo posla, a za mobilne komunikacije je odavno svejedno da li si u susednoj prostoriji ili na susednom kontinentu. Zaključak je, dakle, jasan – sedi tu i drži svoj očaj za sebe.

Levo-desno, napred-nazad. pogled na gradilište pravo s Klinike za neurohirurgijuLak s parketa se odavno izlizao, a parket stanjio. Baš ništa sada ne može da uradi. U tom trenutku ni ja nisam mogao ništa više da pomognem od onoga što sam već radio. Uostalom, da sam nešto i mogao/hteo Mayfield mi sigurno to ne bi dozvolio. Ali kao u onim filmovima s flešbekovima, red je da krenemo redom.

Prvi i za sada jedini napad epilepsije imao sam 26. februara negde oko osam sati naveče. Dodatna nesreća tom prilikom bila je da sam bio za volanom automobila u pokretu. Dodatna nesreća na tu dodatnu nesreću jeste da su preostala dva člana naše tročlane porodice bila u istom automobilu. Sreća u nesreći jeste da se automobil kretao oko 20÷30 km/h. Dodatna sreća uz sreću u nesreći jeste da sam, pre nego što ću izgubiti svest, osetio da mi se događa nešto. Doduše prvo mislio sam da mi se troslojna hirurška maska pomerila s nosa i zatvara mi donji kapak na levom oku, pa sam nameravao da zaustavim automobil i namestim masku. Još jedna dodatna sreća na skupu svih dodatnih sreća jeste što ostala dva člana naše tročlane porodice nije uhvatila panika. Hm, panika nije, šok jeste.

trenutni rezultat Pre nego što nastavimo dalje ovde bi valjalo da podvučemo crtu. Ako aritmetika ne laže, rezultat je 3:2 u korist sreće. A golovi postignuti u gostima više nemaju vrednost koju su imali do ove sezone. Nije to tako loš rezultat. U svakom slučaju – pobeda. Za mene! Koji do tada nismo ni znao da je meč već počeo.

U tim trenucima pre nego što ću izgubiti svest, shvatio sam šta je to što me je snašlo. Nisam znao uzrok, nisam stigao mnogo o njemu ni da razmišljam. Imao sam neki osećaj – za koji će se kasnije ispostaviti da je to samo pusta želja – da je sve ovo što mi se dešava samo san, da mi se ne dešava stvarno, da ću se uskoro probuditi.

„... doći će žuti ljudi i odvesti te do Urgentnog“, rekoše TarabićiDakako, kad sam se probudio, shvatio sam da nije san. Evo ambulantnih kola, evo medicinskog osoblja, evo mene koji kao kroz maglu ulazim u ambulantna kola i manje-više bez tuđe pomoći ležem u krevet. Eto medicinskog osoblja koje me bode iglom zbog ovog, a onda još jednom zbog onog, a kasnije još jednom zbog nečeg trećeg. Čujem glas žene-Jelene koja traži da do Urgentnog (centra) ide u istim ambulantnim kolima. Osećam je da mi prilazi i naginje se da mi kaže da će biti tu. Formiram misao koju bih da izgovorim, ali teško tu misao izgovaram. Govorni aparat slabo sluša. Dodatni strah i neverica ispunjavaju moje misli, ispunjavaju njene misli.

Vožnju do Urgentnog sam proveo u polusnu. Verovatno su mi jednim od onih ubadanja od pre neki minut ubacili i sredstvo za smirenje. Čujem nepoznat muški glas koji pominje šećer, a zatim i ženu-Jelenu koja mu replicira da se napad (tada ga još uvek niko nije klasifikovao) desio u povratku s dečijeg rođendana, koji nije prošao bez torte. Isti muški glas replicira na njenu repliku izjavom da mi šećer jeste povišen, ali da to ne može da bude uzrok ovakvog napada. To, brate! Daj još kilo-dva dodatnog straha na ovo dosadašnje stanje.

U pojedinim trenucima definitivnog budnog stanja su mi se rojile misli samosažaljenja kojima generalno nisam sklon. Al’ dobro, do Urgentnog sam uspeo da ih oteram u „majčinu“.

U Urgentnom sledi snimanje na CT-skeneru. Dobar sam pozer, što i nije teško dok ležiš. Sleduje mi još jedno ubadanje (zbog kontrasta) i nastavak snimanja. Nastavljam da poziram, ali uspevam i da razvijem kakvu-takvu verbalnu komunikaciju s „fotografima“, jer govorni aparat polako počinje da sluša komande. Tek ću kasnije shvatiti da je problem bio u tome što je jezik bio otečen; nesvesno sam ga silno grizao tokom trajanja napada. Jedan od „fotografa“ mi prenosi radosnu vest – nisam trudan.

Zatim odlazak kod doktora, pardon kod doktorke (srpski jezik je rodno osetljiv, je l’?). „Na snimku glave se vidi neka izraslina, ali sačekaćemo doktora“, kaže. Prilazi mi i traži da oko njenih ručnih zglavaka stegnem pesnice, čudeći se kako je stisak podjednako jak s obe ruke. Deo „neka izraslina“ iz njene prethodne rečenice bi trebalo da me zabrinjava, ali mene je okupiralo razmišljanje na temu ko je ona. Mislim, na reveru joj piše ime i prezime i ispod toga reč ‘neurohirurg’, a neurohirurzi su doktori. No, mi ipak moramo da „sačekamo doktora“.

Manitu... ili manitol „Da li je bio kod Manitua?“ sledi njeno novo pitanje upućeno ženi-Jeleni. „Neću kod Manitua. Mlad sam. Još mi nije vreme!“ izgovaram sada već dovoljno razgovetno. Žena-Jelena me ućutkuje i ponavlja pitanje „Da li si dobio manitol?“. Ne stižem da odgovorim, a doktorka viče nekome „Dajte mu manitol!“. Hm, ne znam da li sam rekao – sve vreme u Urgentnom ležim u krevetu koji ima točkove, a dvočlnana ekipa (koja ima i članove rezervnog sastava) me gura od ordinacije do skener-sobe, pre toga od ambulantnih kola do lifta, a kasnije od ordinacije do hodnika odakle se vidi natpis „Izlaz“.

No, za sada sam još uvek tu. Dolazi manitol ko god to bio, šta god to bilo u vidu bočice koju neko od medicinskog osoblja postavlja na stalak za infuziju. Kroz istu iglu kroz koju je onomad prošao kontrast, sada prolazi taj manitol. Ne znam šta je to. Kako god, postigao je da dođe doktor kojeg je doktorka čekala.

čelo je u južnom delu slikeLjubazan je. Rečit je. Objašnjava situaciju. Na svojoj glavi pokazuje gde se nalazi izraslina koja je u mojoj glavi. Snimljena je CT-ekenerom. Kaže da su joj dimenzije oko 5×5 (u centrimetima) i dodaje da što pre mora napolje. Čini mi se da je naziva „meningeom“. Smatra da je izraslina benigna, ali raste milimetar-dva godišnje, te pritiska mozak i to je izazvalo epi-napad. Neophodna je hirurška intervencija u narednih mesec dana, najkasnije dva meseca. Situacija vremenom neće biti bolja, štaviše. S ovakvim stanjem i razvojem – a i on se čudi kako ranije nisu primećeni simptomi – za manje od godinu dana možemo da očekujemo odlazak kod Manitua. Onog pravog.

Sve vreme se obraća ženi-Jeleni, skoro kao da nisam tu. Ona ima gomilu pitanja i potpitanja. Tokom njihovog dijaloga sam svestan, a na pamet mi padaju duhovite opaske. Ili bar meni deluju duhovito. Ne izgovaram ih. Ćutim. Imam osećaj kao da pričaju o nekom ko mi je poznat, nekako drag, ali dalek. Možda rođak, ili neko slavno lice s televizije. Glava mi je blago uzdignuta, jer krevet s točkovima ima električni podizač uzglavlja. Gledam ih, a glava mi se usporeno šeta levo-desno prateći onog ko priča, jer su doktor (kojeg je doktorka čekala) i žena-Jelena s suprotnih strana tog kreveta. Imam osećaj kao da sam u FPS-igrici… CoD:MW, možda.

Ili je šok, koji je prošao kroz fazu euforije, sada došao u fazu ravnodušnosti ili taj Manitu manitol radi svoj posao.

stanje WC-a u UrgentnomZa kraj doktor dodaje da sa snimkom urađenim na magnetnoj rezonanci dođemo kod njega u ambulantu neurohirurgije, u sredu pre podne. Koja god sreda. Rezervni sastav gurača kreveta na točkićima me izgurava van ordinacije i smešta na odličnu poziciju odakle lepo mogu da vidim pomenuti natpis „Izlaz“.

Ustajem iz kreveta i za oko mi zapada i natpis „WC“. Ako me čeka Manitu iza tog „Izlaza“, mislim da će da sačeka još malo. Makar dok se ne ispišam.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image