Situacija nije jednostavna, ali su jednostavne stvari koje treba da uradiš. Samo(?) ne smeš da dozvoliš da te emocije „uhvate pod svoje“. Od 26. februara do prve naredne srede nema mnogo dana, a i to što ima nisu baš svi ni radni.
Žena-Jelena mnogo bolje zna kod kojih privatnih magnetnih rezonanci možemo da ostvarimo neki popust. Još manje je onih kod kojih može da se zakaže „danas za sutra“. Ostaje samo da nađemo vozača, jer jedini koji u našoj tročlanoj porodici ima vozačku dozvolu, prethodni se put nije dobro proveo za volanom. A sve to sa sledećim ciljem – iskoristiti već prvu narednu sredu i „napasti“ doktora u njegovoj ambulanti.
Čim me je video s ovoooooolikim snimkom pod miškom, usmerio me ka dežurnoj sestri. Potpuno sam ga razumeo – i ja biK pacijente usmeravao ka njoj, a sebi odvojio mlađe slađe koleginice.
Sestra reče „Vodićemo te kroz dnevnu bolnicu“. To im je valjda neka šifra, pomislih, a izgovorih „Vodite me gde god treba samo da se rešim ovog što je magnetna slikala“. „Kroz dnevnu bolnicu“ je izraz koji, kasnije shvatih, znači da su te već smestili kao pacijenta na kliniku, a ti u stvari istog dana ideš kući i nisi smešten kao pacijent na klinici. Smešten si kao pacijent u kući, a oni kroz administraciju prema RFZO-u (ili kome već) pravdaju troškove lečenja pacijenta. Kada si stvarno potreban na klinici, radi snimanja ovog ili analize onog, zovnu te dan-dva ranije i navedu satnicu kad i gde da se pojaviš. Pacijentima koji žive u glavnom gradu je tako i bolje (bar je meni bilo), jer mi je draže da između raznih predoperativnih ispitivanja budem u krugu porodice, nego da budem na klinici danima/nedeljama pre hirurškog zahvata. Pacijente iz unutrašnjosti, kao i iz susetnih nezavisnih, suverenih država su odmah smeštali na kliniku.
U narednih desetak dana, sve do trenutka kada ću na sprat neuroonkologije ući obučen samo u pidžami, vreme sam uglavnom provodio kući. Izlazak van kuće se svodio na odlazak do interniste, EKG i gde su me već prethodnog dana usmeno uputili, sve do dana kada su preko telefona (kao i do sada) rekli „Borise, u ponedeljak najkasnije u pola devet dolazite da legnete!“.
„Da legnem“!? To je, dakle, taj izraz.
Prijem je kao u hotelu. Sestra koja me je „preuzela“ u onu sredu kad sam došao, prosledila me je lift-boju koji mi je odneo stvari do C-odeljenja neuroonkologije i smestio u čekaonicu. Iz čekaonice, gde sam proveo tri minuta, me je dalje preuzelo drugo osoblje i sprovelo u sobu. Ispostaviće se samo privremenu, jer su me istog dana „preselili“ do druge sobe. Cimer je stariji čovek, možda čak i u penziji.
Doktor koji mi je pre samo dve nedelje u Urgentnom objasnio situaciju je locirao moju sobu i najavi da ću već sutradan pod nož, što me je prijatno iznenadilo. Da sam malo bolje razmislio, a ko će o tome da razmišlja – pogotovo ne u toj situaciji – takav raspored je i logičan. Ako sredom prima (buduće) pacijente u ordinaciji, a sve od moje dokumentacije već ima na raspolaganju, zašto odlagati intervenciju.
Nema tu mnogo priče. „Sutra oko 12 časova očekuj operaciju. Seći ćemo te ovde (pokazuje na mojoj glavi), jer se meningeom nalazi otprilike ovde (pokazuje na svojoj glavi). Ima pre tebe jedna intervencija, pa čim to završimo ti si drugi, tako da tu negde oko 12 časova… možda već i jedanes i trijes“. „Dobro“, rekoh i slegnuh ramenima „Što je do mene, ja ću da uradim“. Smeje se i izlazi iz sobe.
Stižu mi poruke podrške. Šalju prijatelji, komšije, poznanici. Mnogi me hvale da sam hrabar, da je sam dolazak na operaciju veliki i hrabar korak. Hebote, ne vidim šta je tu nešto posebno hrabro. Kao prvo šta mi je (bila) alternativa? Da sedim kući i osluškujem kako se meningeom širi i brojim sve učestalije epi-napade. Kao drugo ostatak života da bedačim i mračim živote svakog koga vidim, tražim rame za plakanje, k’o da ljudi nemaju svoje pobleme. Kao drugo baš ništa ja ovde ne moram da radim – legnem, uspavaju me, probude me, nastavim da ležim, izbace me s klinike, dođem kući, nastavim da ležim,… Kao drugo mnogo više posla ovde ima neurohirurg, anesteziolog, sestre i ostali lift-bojovi. I kao drugo, kad se sve ovo završi, mogu neko vreme da posvetim učenju rednih brojeva većih od dva.