Iako je dan ranije najavio da će zahvat početi negde oko 12 časova… možda već i jedanes i trijes, u jutarnjoj viziti doktor reče da početak mogu da očekujem već oko 11 sati. Cimer i ja upravo saznasmo da je on (cimer, a ne doktor) prvi „na traci“ tog dana, pa čim njega zakrpe, eto i mene pod veštim, iskusnim, školovanim prstima neurohirurga. Sestre će nas dalje uputiti u proceduru.
„Glave nećete brijati sami. Njih će vam brijati kad počne operacija, jer oni znaju koji deo glave treba da bude obrijan.“, reče pridošla sestra zadužena za brijanje. Sada shvatam da oni pacijenti koje sam viđao po C-odeljenju neuroonkologije ne furaju retro-modu delimičnog brijanja glave, nego je to posledica kontrolisanog upravljanja kosilicom. Zatim sestra zadužena za brijanje nastavlja 
„Vidim da ste sposobni i sami da obrijete lice. Iskoristite sad priliku, jer naredna dva-tri dana sigurno nećete moći da se brijete, pa će vam izrasti brada“.
Uleće druga sestra i naredi cimeru „Da ostaneš samo u pidžami. Nikakav donji veš. Ništa, ništa! Samo u pidžami i onda se vraćaš u svoj krevet. Ti (okrene se prema meni) isto tako, ali ne moraš odmah. Prvo on (pokaže ka cimeru)!“. Ih, taman ću imati vremena da se obrijem.
Iako su cimera jučerašnji dan (ponedeljak) sve vreme „držali na mlakom“, informacijom da je zahvat nad njim sledeći rezervisan za operacionu salu, negde oko 18h su mu dostavili informaciju da će ipak sutradan (utorak) biti prvi. Naravno, dvanaest sati pre planiranog početka operacije ne smeš ništa da jedeš i piješ. U pomoć opet prizivamo aritmetiku – ako mu je termin za operaciju bio 14h ili tako nešto, nije smeo da jede celo jutro. Odnosno poslednji trenutak za jelo mu je bilo 2h posle ponoći. Zaključujem da najmanje 18 časova nije ništa jeo. Dao sam mu moje sledovanje večere, a razmišljam (ne i naglas) da mu u ovom trenutku prazan želudac nije prvi na listi problema. Al’ nije nužno uopšte i da bude na toj listi.
Setih se opisa institucije pod nazivom Tuđ problem zabeleženog u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“. Kao što nebrojeno puta rekoh, ta knjiga ima mnogo više veze sa psihologijom, nego sa (naučnom) fantastikom.
Prednost nad jedinim lavaboom u sobi ima cimer. Em je stariji čovek, em će prvi pod nož. Uskoro ga dve medicinske sestre iz dnevne smene odvode, odnosno odguravaju na krevetu koji ima točkiće.
Iako je jutarnja vizita (ne znam zašto je nazivaju „jutarnja“, kad ne postoji popodnevna, niti bilo koja druga) odavno prošla, dolazi izvesni doktor. Nemam osećaj da sam ga viđao tu, ali sam ionako nov, pa su mi gotovo sva lica nepoznata. Možda bih jedino Lakija prepoznao, medicinsku sestru medicinskog tehničara koji mi je stavio braunilu, ali to je druga priča. „Vuče“ pet-šest studenata sa sobom i raspoređuje ih po sobama – ženski studenti u „ženske sobe“, a muški studenti u „muške sobe“.
„Dobar dan.“, reče ljubazno mladić i predstavi se. Student pete godine medicine. Stoji pored mog kreveta, kaže da bi mi postavio nekoliko pitanja, pa ako nije problem da mu odgovorim. Šokirah se, uviđajući sopstvene godine. Pored mog kreveta je klinac kojem bih (po godinama) mogao otac da budem, a on je student pete godine medicine! Šok mi je na licu prikriven, ili ga on vešto ignoriše, pa vadi mobilni na kojem mu je spisak spremljenih pitanja. Rekoh „Nije problem. Red je da u ovoj državi najzad neko i odgovara, ali glupo je da stojiš sve vreme.“, pa mu pokazujem na dve stolice koje imamo u sobi (očigledno iz pred-koronarnog vremena, kada su posete bile dozvoljene).
Čita pitanja sa spiska, ali posle kreću i potpitanja. Opisujem mu situaciju od pre neku nedelju. Nesvesno razvezah priču, a on strpljiv, ljubazan, sluša, nešto i zapisuje. Na kraju ga izbacih iz sobe (strpljivo, ljubazno), jer mi vreme odmiče, pena, žilet i after-ševe spremni. Na kraju se iskasapih ispreskakah. Uletele dve sestre pre planiranog vremena. Nervozne, usplahirene. Dobile direktivu da narednog pacijenta doguraju do operacione sale. Čekaj, bre, ljudi. Stanite malo! Nisam skinuo mrak! Prvi put mi je… Još nisam stigao ni da budem nervozan!!!
Presvlačim se u „bezgaćni modni stil“ i ulećem u krevet. Gur do lifta, nikad ne znam je l’ pritiskam taster za gore ili za dole, za gore dušo, vidiš da ti je lift na prvom, a vidi mi nove minđuše, to su one što sam uzela preko sindikata, ja sam uzela ona dva prstena, ali mi jedan spada sa domalog prsta i zato ga držim na palcu, a ja sam još bla-bla-bla… samo tri rate… bla-bla-bla… posle ću da vidim, imaju neke peškire za plažu… bla-bla… dečko, možeš li sam da se prebaciš na ovaj drugi krevet. Čekaj malo, ova poslednja rečenica je bila upućena meni.
U stilu prevrnute kornjače prebacujem se s sobnog kreveta koji ima točkiće na mnogo uži krevet koji takođe ima točkiće. Odguravaju me u predsoblje operacionih sala (u daljem tekstu operaciono predsoblje). Buljim u plafon. Armstrong. Procenjujem temperaturu boje neonki koje svetle. To je lakše od procene temperature boje neonki koje ne svetle. Čujem razne bipove, bip-bipove. Imam osećaj da sam dugo, predugo u operacionom predsoblju. Džabe su me požurivali s brijanjem…
„Miro, pripremite ovog momka“, čujem odnekud. Uglavnom mi svi zvuci i jesu odnekud, jer ležim. Dolazi medicinska sestra i odgurava me pred ulaz konkretne operacione sale. Stavlja mi pulsni oksimetar povezan s nekim ekranom, kao i onu skalameriju za merenje pritiska koja je povezana s istim ekranom. Odmah zatim i novu braunilu. Kažem da već imam jednu, pa mi odgovara da ova mora da bude na desnoj ruci. Tako joj piše u protokolu. Nestaje iz mog vidnog polja. Ležim. Nastavljam da ležim.
Naginjem se i pokušavam da vidim šta piše na „mom ekranu“. Puls 77, saturacija 96, pritisak 120 sa 78. Hebote, koji ću andrak ja ovde. Ne sećam se da sam imao zdravije vrednosti.
„Nemanja, ‘oćeš ti da ga obriješ?“, dolazi novi glas. Pojavljuje se lik i pita me da li može da mi obrije celu glavu. Obraduje se kad čuje da pristajem, pa dodaje „Obično brijemo pacijenta tek kad se uspava, ali meni je lakše kad je pacijent budan, jer može da pomogne“.
Završava složenu intervenciju pod nazivom „brijanje do glave električnommašinicomkojaimabaterije pacijenta koji je u budnom stanju“. Pojavljuje se lik s neprijatnom facom, retkom, svetlom zalizanom kosom. Zapitkuje oko preležane korone, alergije, vakcinacije, bronhitisa, svašta-nešta. Pitam ga da li je anesteziolog, odgovara sa „Da, ja ću raditi na anesteziji“. Čekaj, bre, to nije odgovor na moje pitanje!
Odnekod čujem glas doktora koji će me operisati. Vraća se sestra Mira i „najskuplji frizer u gradu“ već dva-tri pasusa poznat pod imenom Nemanja. Onaj sa zalizanom kosom mi prinosi silikonsku masku i kaže „Slobodno dišite. Ovo je običan kiseonik“.
Udišem.