Povratkom u sobu nisam dobio ono što sam očekivao, pa okruženje jeste postalo prijatnije (bar imaš OGROMAN prozor na tri metra od sebe, pa znaš kad je dan, a kad nije), ali nisam mogao, niti smeo da mrdnem iz kreveta. Hebiga, ako ne mogu ništa u svemu ovome da promenim, onda ću bar da probam da uživam. Ostao sam živ. Za sada.
Dođoše dve medicinske sestre kod cimera i koordinisano mu skidaju dren, „instalaciju“ na koži lobanje koja služi da ukloni krv i tečnosti iz rane. Odnose mu staklenu bočicu u kojoj je skupljan višak fluida. Da li se taj višak fluida odlaže kao komunalni otpad, a staklo pere i propušta kroz gama-zrake kako bi se pripremilo za sledećeg pacijenta? Cimer im postavlja neka pitanja u želji da bolje shvati svoju situaciju. Prepoznajem bosanski naglasak, koji sve ovo vreme nisam prepoznavao. Ili nisamm mnogo slušao, ili on nije mnogo pričao. Ipak mu prepoznajem otok na levom očnom kapku ispod ćelavog dela glave i reza kojeg ima. Pipam moje desno oko, s kojim imam opisan problem još od jučerašnjeg buđenja iz anestezije. Otoka nema. Pod prstima deluje OK. Masno i lepljivo, ali bez otoka.
Imam želju da se dohvatim mobilnog telefona i da se „svojkam“; za one koji ne znaju – „svojka“ je skraćenica od svoja fotka i predstavlja srpsku reč za tuđicu selfie), a taman i da javim da sam dobro. Svima. Porodici, užoj, široj. Komšijama. Kolegama. Koga ono beše sve znam na radiju, pa da me puste direktno u program? Lakše je tako. Neće mi onda ni trebati mobilni rtelefon, koji mi je zajedno s još nekim dragocenostima (ko je rekao „burma“?) u nekom sefu ili negde slično, gde se odlažu lično-vredne stvari pre operacije.
Čisto da se podsetimo prethodnih delova:
1. Neoplasma benignum meningium intracraniale
2. …ali se spisak tu ne zaustavlja
3. Zahvat koji obara s nogu
4. Next track
„Vodite ih na snimanje!“, začuo se glas u hodniku. Ušle su četiri medicinske sestre i otkotrljale nas do prizemlja zgrade, gde se nalazi CT-skener. Prve dve su se uhvatile za cimerov krevet, jer je već imao skinut dren. Druge dve još nisu dobile info da sme da mi se skine dren, a CT-skener nikako nije smeo da stoji zaludan. „Drži ovo!“, povika jedna od njih i daje ugurava mi u ruke moju dren-bočicu. Stavljam je pod mišku leve ruke. Bolid F1, samo greškom uobličen u bolnički krevet, pojurio je da prestigne onog ispred sebe (ne bih da navodim ukupan broj konjskih snaga).
CT-tehničar mi pridržava staklenu bočicu od drena, a ja opet izvodim zahvat prevrnute kornjače, prelazeći s bolničkog kreveta na ležaj za skeniranje. „Ne mrdaj!”, zapoveda tehničar vraćajući mi bočicu u ruke. „Jasno, kapetane!“, izgovaram. Ne mrdam. I da sam imao takvu želju, izgubio bih je pored ovakve zapovesti.
Snimanje. Vraćam se u svoj bolnički krevet (istim obrnutokornjačkim zahvatom). Vraćaju mi i staklenu bočicu. Opet je stavljam pod levu mišku. Počinjem emotivno da se vezujem za nju. Verovatno ne samo zato što sadrži moje ćelije, produkte mog organizma. Ima tu još nečega što ne umem da artikulišem. Ruke su mi slobodne, pa mogu njima da smanjim uticaj centrifugalne i ostalih sila dok se bolid F1 vraćao u bolničku sobu.
U sobi ponovo od medicinskog osoblja tražim torbicu sa lično-vrednim stvarima. „Šta će ti? Je l’ zbog mobilnog?“, čujem glas medicinske sestre. Ima ovde pametnih, ne samo brzih. „Doneću ti, ali prvo terapija!“, nastavlja ravnodušnim tonom i montira mi traku za merenje pritiska. Analogni aparat. „120 sa 80. Školski.“, izgovara naglas. Uzima mi krv iz desne ruke (u levoj je braunila još od pre dva dana) za uobičajenu post-operativnu analzu i odlazi.
Cimer šalta po programima. Slabo se snalazi sa dva daljinska uređaja – TV i SetTopBox. Ili su slabe baterije. Možda oba faktora utiču na njegovu frustraciju. Na kraju ipak uspeva da prebaci dovoljno glasno na neki kanal sa svežim vestima o ruskoj agresiji na Ukrajinu.
Evo i vizite. Malo me blam. Držim onu bočicu drena kô da mi je omiljena plišana igračka. Razmišljam na sekundu da li me je blam zato što tako „blamasto“ sam sebi izgledam, ili me je blam zbog krindža, jer mi do sada nisu skinuli. „Dobro mu je stanje“, čujem da konstatuju. „Ima veliki šav“, čujem mog doktora kojeg u početku nisam primetio u toj gomili. Probija se bliže meni i vidim da na svojoj glavi pokazuje kako ide šav na mojoj glavi. Konstatuju da treba da mi se skine dren. Ne, ne sad kad smo se zbližili, emotivno vezali. Ah, život je surov…
Hvata me san, ali po odlasku vizite opet tražim moje lične stvari. Donose mi. Šaljem ženi-Jeleni „vajberušu“ sa svežim informacijama, a u nastavku komunikacije saznajem da ju je doktor s pozitivnim izveštajem nakon operacije nazvao juče oko pola šest. Zaključujemo zajedno da su me tri sata budili iz anestezije. Pokušavam nju i sebe da smirim konstatacijom da to trajanje procesa buđenja nije neuobičajeno, a sebi stavljam mentalnu zabelešku da na tu temu pogledam šta ima na relevantnim Internet-lokacijama. Hwebote, koji sam ja ludak – nepunih 24h nakon operacije „na otvorenom mozgu“ stavljam sebi mentalne zabeleške.
Okidam „svojku“. Dobra mi je ova ruska kapa. Shvatam koliko mi je desno oko bilo zaliveno jodom; slivalo se valjda s reza na glavi. Ne sviđa mi se ugao snimka. Razmišljam da ću, ako je ikome ovakvu pošaljem, morati još hiljadu reči da pošaljem kao opis stanja. Tražim bolji ugao za snimak. Cimer se nudi da on slika. Ljubazno odbijam, jer je cilj da slikam sam sebe (i proces uspešnog „svojkanja“ spada u opis mog trenutnog stanja). Uspevam. Zadovoljan sam snimkom. „Vajberišem“ sliku onima za koje mislim da bi je dočekali s radošću. Od Kine do Kanade. Uglavnom dobijam „drž’ se“ i smajlije kao odgovore. Držim se za te smajlije, donose mi sigurnost.
Donose doručak. Neko testo. Hteo bih da ustanem, da se prošetam do dnevne sobe sa TV-om, prostorije koja inače služi kao kantina, ali shvatam da mi nema izlaska iz kreveta dok ne stigne odobrenje od doktora. Jedem u krevetu, turski sed, tanjir mi je među nogama, trudim se da ne mrvim mnogo.
Hvata me san. Pokušavam da se namestim da spavam na leđima. Ulazi doktor i bez mnogo reči mi skida rusku kapu. Zagleda mi glavu s raznih strana iz blizine. Kaže da je ruska (kapa, a ne salata) nepotrebna, a u ovom trenutku smeta da se rana suši. Traži od sestara da mi skinu dren. Sve vreme svojih aktivnosti je prilično grub sa lobanjom. S jedne strane me to plaši, a s druge teši. Još je sve sveže, ali ko bolje od njega može da zna kvalitet radova. Pitam ga kad mogu da ustajem iz kreveta. „Polako“, odgovara i odlazi.
Dolaze sestre da mi skinu dren. Nežnije su od doktora, ali odmah po okončanju navedene akcije stavljaju mi novu rusku. Kažem da je doktor rekao da je nepotrebna i da rana sada treba da se suši. Ignorišu me. Nastavljaju s poslom. Vešte su.
Sad je definitivno vreme za spavanje. Bar meni. Ne smeta mi buka koja dolazi kroz otvoren prozor. Veliki, dvokrilni, koji „gleda“ na bučno gradilište preko puta. Ne smeta mi ni buka s TV-a. Cimer je izgleda greškom odvrnuo volume, ali ga daljinski uređaji ne slušaju i ne može da utiša.
San se nije mnogo zadržao. Doktor se vraća. „Išli ste na CT?“, pita mene i cimera. Odgovaramo, a on mi skida novopostavljenu rusku; pitam se, ‘nako za sebe, da li je sad to već neki politički revolt. Izlazi. Vraćam se pokušajima da zaspim. Uspevam već iz prve. Ali opet se ne prima. Uleće neka žena u sobu i klepi me šakom po otkrivenoj nozi. „Odličan ti je snimak, mali!“, viče. Trgnut iz mladog sna prepoznajem lik s bilbordera. „I Vama je snimak dobar!“, obraća se cimeru.
Doktor je iza nje, na vratima. „On ima baš veliki šav!“, obraća joj se i prilzi mi da bi joj pokazao. Zato je, znači, ruska morala u kantu. Nije, dakle, politička igra u pitanju (bar ne ta na koju sam mislio), nego relacija učenik-profesor. „Fino zarasta“, zaključuje pred njom. Izlaze oboje.
Valjda će se sledeći pokušaj spavanja zapatiti. Pogledaću kasnije šta Google kaže na to koliko dugo može da traje proces buđenja iz anestezije.