1865 (96 stepeni u hladu)

Teška priča iz jamajčanske istorije iznedrila je antologijsku pesmu koja nikada neće postati hit.

Približava nam se leto. Kao i svake godine, odlažemo zimsku garederobu i pripremamo se kako da preživimo na visokim temperaturama. Ono što ja dodatno činim je da posegnem za kolekcijom reggae albuma, jer savršeno dobro znam da će muzika sa njih da me probudi iz zimskog sna i ubrizga mi u vene pomalo posustalu energiju.

Uz reggae telo samo od sebe počinje da se razgibava.

Kako je, vremenom, Bob Marley postao sinonim za ovu vrstu muzike i postao globalno poznat, mnogi drugi izvođači su se, neopravdano, našli u njegovoj senci i ne posvećuje im se neka velika pažnja. Iskren da budem, ni ja dovoljno ne poznajem današnju scenu Jamajke. U mojoj kolekciji uglavnom se nalaze albumi koji su objavljeni tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. No, među njima ima toliko dobre muzike da i ne vidim preveliku potrebu da se upuštam u neka nova istraživanja.

Jedan od najboljih reggae albuma svih vremena po mom mišljenju je 96º in the Shade (1977). Snimila ga je grupa Third World. Chris Blackwell, osnivač jedne od najpoznatijih nezavisnih izdavačkih kuća Island Records, imao je savršeno dobar nos da namiriše kvalitet kada im je ponudio diskografski ugovor i omogućio da budu predgrupa Boby Marleyju. Nadalje, stvari su odvijale kao podmazane – posle pomentutog albuma snimili su još jedno remek-delo, Journey to Adis (1978), a grupa je postala jedna od najcenjenijih tokom proteklih decenija.

I još uvek postoji!

Third World - 96º in the Shade (1977)Verzija muzike koju svira Third World je, za razliku od Marleyja i njegovih Wailersa, koji su prosto mleli sve pred sobom, malo mirnija. Gotovo popična, sa često višeglasnim pevanjem i pratećom svirkom koja vodi računa o detaljima. Bez obzira na takav pritup koji sugeriše komercijalu, teme pesama su čvrsto vezane za Rasta ideologiju koja je prisutna i kod drugih izvođača sa Jamajke. Oni naivno veruju da mogu da žive u idealističkom svetu u kojem nema mesta za nepoštenja, pohlepu i zavist. Zalažu se za mir, pravednost i integritet svakog pojedinca. Zagovaraju jedinstvo sa prirodom i odbacivanje zapadnih vrednosti i kulture.

U odnosu na današnje “vrednosti” koje nam se sve češće nameću oni predstavljaju prave uljeze.

Koreni obostranog nerazumevanja su duboki i povezani sa istorijskim događajima. Naslovna pesma albuma 1865 (96 Degrees in the Shade) govori o pobuni lokalnih jamajčanskih stanovnika protiv predstavnika kolonizatora i njihovom napadu na Morant Bay, pre gotovo 200 godina.

Vreme je da stavimo temu u istorijski kontekst.

Ropstvo na Jamajci je okončano 1. avgusta 1834. godine donošenjem zakona koji se zvao British Emancipation Act. On je predviđao da posle četiri godine bivši robovi mogu da biraju svoj posao i za koga će da rade. Na papiru, svi bivši robovi su dobili pravo glasa. U praksi, većina Jamačana to pravo nije mogla da ostvari jer se omogućavanje glasanja plaćalo, a oni nisu imali dovoljno novca ni za osnovne potrebe. Tokom izbora 1864. godine, od skoro pola miliona tadašnjih stanovnika glasalo je svega 2000. I to uglavnom belaca.

Prirodno, na Jamajci su živeli i mulati. Jedan od njih je bio George William Gordon, sin bogatog britanskog vlasnika plantaže i jamajčanske majke. Gordonov otac, kao i mnogi drugi pripadnici kolonijalne elite, većinu vremena su živeli u Engleskoj sa zvaničnim porodicama i Jamajka ih se nije previše ticala, osim novca koji je kapao sa te strane. Pred zakonom Jamajke, Gordon je bio naslednik svoga oca, što mu je davalo kakva-takva prava. Ujedno, bio je izabran i za člana Narodne skupštine.

Kao obrazovan čovek koji previše pita, postao je trn u oku novoimenovanom guverneru Jamajke Edwardu Eyreu. On je Gordonu zamerao na pismu/peticiji koje je poslao kraljici Viktoriji u nadi da će ona nekoliko stotina hektara u vlasništvu Krune dodeliti lokalnim siromašnim farmerima kako bi uspeli da prežive. Za Eyrea, koji je očigledno bio rasista, bilo je nedopustivo i politički subverzivno da se neko sa Jamajke uopšte usudio da se direktno obrati kraljici.

Početkom oktobra 1865. jedan crnac je izveden na sud i zatvoren zbog ometanja poseda na davno napuštenoj plantaži. On je samo hteo da na malom delu tog zemljišta zasadi useve neophodne za život svoje porodice. Brutalan postupak vlasti je izazvao bes među Jamajčanima koji su postali neposlušni i oslobodili su osuđenog iz zatvora.

Guverner je oštro reagovao. Na osnovu sumnje da su organizatori protesta i bekstva iz zatvora bili Gordon i đakon iz lokalne baptističke crkve Paul Bogle, izdao je nalog za njihovo hapšenje “zbog nereda, otpora hapšenju i napada na policiju”. Istorijski zapisi ne potvrđuju da li su Gordon i Bogle bili umešani u proteste do tog trenutka. Nesporna je samo činjenica da je Bogle bio na čelu demonstranata koji su marširali prema zgradi suda u Morant Bayu četiri dana kasnije.

Kada su ugledali demonstrante kako se kreću ka sudu, uplašeni čuvari su u panici otvorili vatru na njih. Ubili su sedam Jamajčana i izazvali bes ostalih. Oni su upali u zgradu, ubili osamnaestoro ljudi i preuzeli kontrolu nad gradom. Guverner je oštro reagovao: poslao je vojsku na njih, koja nije naišla ni na kakav organizovani otpor. To vojnike nije sprečilo da se neselektivno raspucaju, ne štedeći nikoga na koga su usput naišli. Ubijeno je 439 muškaraca, žena i dece, a 354 je uhapšeno i pogubljeno, uključujući i Boglea, bez ikakvog suđenja.

Gordona su uhvatili u Kingstonu i dovukli u Morant Bay kako bi mu sudili. Eyre kao političar je video odličnu priliku da potvrdi svoj autoritet kao novoimenovanog guvernera Jamajke njegovim javnim vešanjem. Poterani od strane 10.000 vojnika, ljudi sa celog ostrva su morali da gledaju ovaj “spektakl”.

Pesma “96º in the Shade” je napisana kao da sam Bogle govori o opisanim događajima. Sadrži i njegove poslednje prkosne reči koje je uputio guverneru Eyeru: “Today I stand here a victim, but the truth is I’ll never die.

Gordon i Bogle su proglašeni Nacionalnim herojima Jamajke 1969. godine. Lord Eyre je svojim delovanjem stalno izazivao kontroverze. Njegove odluke su se preispitivale, ali je politički preživeo i umro je u dubokoj starosti.

Dovoljno je priče za danas, a sad me čeka album Journey to Adis da me razgali. 😉

George William Gordon
George William Gordon je danas poštovan kao nacionalni heroj Jamajke. Ovo je njegov lik na novčanici od 10 jamajčanskih dolara.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image