Draguljče

Jedan od najpotcenjenijih albuma svih vremena je, posle dugačke pauze, ponovo dostupan u prodavnicama. Kada ga budete preslušali, zaigraće vam srce, kao što se to desilo i meni pre nekih 45 godina.

Krajem sedamdesetih prošlog veka nabavka novog muzičkog materijala je postala bitno lakša u odnosu na prethodne godine. Para je bilo dovoljno i devizne uplate u bankama su funkcionisale bez problema. Kako su mi strane novine dolazile poštom svake druge nedelje mogli smo da pratimo muzička zbivanja istovremeno kao i naši vršnjaci širom sveta. Ja sam imao još jednu pogodnost –  Ćale je nekoliko puta godišnje službeno putovao u evropske zemlje, a to je podrazumevalo i ceduljicu na kojoj su bila napisana pažljivo odabrana imena novih albuma na koje sam bacio oko. Pa šta od njih pronađe u pauzi između obaveza.

Nikada se nije vratio praznih ruku.

Sa turneje po Ujedinjenom Kraljevstvu 1978. godine doneo mi je, između ostalih ploča, i album Wet Dream (1978) Richarda Wrighta. Dok sam razgledao zanimljivo dizajniran omot i čitao informacije na njemu, nisam ni slutio da sam se upustio u avanturu i da će ovaj album postati jedan od mojih omiljenih.

No, prvo da priču stavimo u kontekst.

Wright je suosnivač grupe Pink Floyd. U njoj je imao važno mesto kao klavijaturista, aranžer, autor i pevač. No, dolaskom novog gitariste u grupu (David Gilmour umesto Syda Baretta, sa kojim je bio veliki prijatelj) počelo je koškanje oko autorstva pesama i izbora pesama na albumima koje su snimali. Gilmour i Roger Waters su sve više uzimali grupu pod svoje tako da na albumu Animals (1977) nema ni jedne Wrightove pesme. Bio je frustiran time jer je ostao prikraćen za deo prihoda, a to je bio tek uvod u ono što će se dešavati narednih nekoliko godina sa Pink Floydom posle snimanja albuma The Wall (1979), uključujući i Wrightovo napuštanje grupe… To će vam jednoga dana ispričati bolji poznavalac njihovog opusa među nama, pa da vas nepotrebno ne gnjavim detaljima.

Mnogo puta smo videli da se nagomilane frustracije članova grupa najbolje rešavaju snimanjem solističkih albuma na kojima mogu da se prezentuju sopstvene ideje. Mamac da nabavim album Wet Dream je bilo poverenje u Wrightove kompozitorske i aranžerske sposobnosti (recimo, njegove pesme “The Great Gig in the Sky” i “Us and Them” sa albuma The Dark Side of the Moon), kao i gosti na snimanju na koje se oslonio (Mel Collins na saksofonu i Snowy White na gitari).

Richard Wright - Wet Dream (1978, reizdanje 2023)
Richard Wright – Wet Dream (1978, Steven Wilson remix 2023). Iako ova muzika ne pripada onom ogranku koji teži da bude nužno komercijalno uspešan, uvek postoji dovoljan broj posvećenika koji održavaju uspeh ovakvih projekata na površini. Tim pre, ostaće nejasno zašto je ovaj album bio potisnut u zaborav. Takođe, nakon ovog aktuelnog reizdanja ostaće zabeležena i reakcija mnogih poštovalaca muzike grupe Pink Floyd, koji su rekli “nisam ni znao da ovaj album postoji”.

Rezultat je meditativni album koji se lako sluša, pun je “lenje” atmosfere i referenci na letovanja u Grčkoj. Uglavnom je odsviran na akustičnim instrumentima, tu i tamo se čuje po malo sintisajzera, a ritam sekcija se samo povremeno i vrlo diskretno uključuje. Mel Collins je u punoj formi i njegove solo deonice u instrumentalima su naprosto očaravajuće. Od zvuka Pink Floyda ovde se nađe tek po koje zrnce, ali se jasno prepoznaju melodijske i harmonske šeme koje srećemo na Floydovim albumima i sagledava Wrightov značaj u pružanju podrške ostalim članovima matičnog benda.

Po objavljivanju album je ostao gotovo neprimećen i nije imao nikakav komercijalni uspeh. Retki recenzenti su pokušavali da na njemu traže reference na Pink Floyd i bili su razočarani. Za razliku od njih, ja sam ga intenzivno slušao narednih nekoliko godine sve dok nisam napravio glupost. Na nagovor upornog “pinkflojdofila” prepustio sam mu ploču za finu naknadu. Mislio sam da ću ga poručiti ponovo već u sledećoj turi i dobiti u roku od mesec dana. Na moje veliko iznenađenje Wet Dream je stalno bio out of print, ma koliko puta pokušavao da ga kupim, i ostao moja tiha patnja. Iz nekog meni nepoznatog razloga, diskografska kuća ga nikada nije doštampavala. CD izdanje se prvo pojavilo u Americi tek tokom devedesetih i u Australiji 2008, ali nisam imao sreće da se dočepan svog primerka.

A onda sam, početkom ove godine, video informaciju da Steven Wilson priprema remix ovog albuma. Iz iskustva znamo sa kakvom pažnjom se on odnosi prema muzičkom nasleđu i kakve spektakularne rezultate postiže koristeći modernu tehnologiju, tako da sam jedva sačekao kraj jula i objavljivanje. Srećan sam i zadovoljan što disk, napokon, imam u rukama posle toliko godina (tačnije 40). Doduše, omot je promenjen, ali je isti autor i u duhu je starog.

Muzičko draguljče se vratilo kući.

2 komentara na temu “Draguljče”

  1. BRAVO MAJSTORI……
    Ovaj Vas sajt SUSTINAPASIJANSA treba da se malo pozabavi sa vecom sirinom svog delovanja na opstu populaciju ljudi i i onih koji znaju nesto o muzici……
    Malo ste skriveni ali budite malo otkriveni…Sedam samuraja mogu biti i malo vise otkriveni….
    A za muziku koui VI ovde dajete to je za paznju i respekt…
    Mozete da se malo potrudite, ili necete, Sezamovci su u opticaju…. a i ja sam…..
    Veliki pozdrav…

    1. Hvala na rečima podrške od starog znanca sa Sezama, no moram jednu opasku…

      Želje su jedno, potrebe drugo, a mogućnosti uvek u raskoraku. Samuraji Skoja (kojih je OSAM, a ne sedam), odreda imaju potrebu da se bave mnogim životnim iskušenjima koja sprečavaju standardno bavljenje, koje je nekad podrazumevalo pet priloga na dan, a ne tri priloga po godišnjem dobu. To je, prosto, tako i tu ništa ne može da se učini. Međutim, ako je za utehu, naša stalna ideja je bila da prilozi (naročito oni koji se tiču muzike) imaju karakter trajno čitljivog štiva, pa zato održavamo život bloga zarad onih koji vole slow food i slow reading; Suština pasijansa nije “TL;DR” kompatibilna i nikad neće ni biti.

      Pa zato, usuđujem se da preporučim pretragu po kategoriji “Fonoteka” (ili oznaci “muzika za popodne”), gde se trenutno nalazi preko 2.600 priča o nekim pesmama koje nam mnogo znače.

      Što se skrivenosti/vidljivosti sajta tiče: imali smo vrlo neprijatno iskustvo sa zlonamernim ljudima koji su odlučili da bi bilo baš lepo da nam skupo naplate upotrebu njihove fotografije (unutar tuđe montaže) veličine 120×60 piksela. Iako formalno u pravu, ta hijena nije htela da čuje ništa o fer-upotrebi dela na nekomercijalnom blogu. Ta epizoda nas je koštala više nego godišnji hosting za ovaj blog i posle toga je vlasnik doneo odluku da zaustavi web crawling. Upotrebu fotografije smo platili, fotografiju smo u inat skinuli, a ime te hijene nikad nećemo ovde izgovoriti niti neku njegovu fotografiju ikada upotrebiti.

      Zato smo, eto, “skriveni”: saobraćaj na Suštini pasijansa se dešava isključivo na osnovu ličnih preporuka, a tako će i ostati. Nema indeksa, nema reklama, nema ničega što bi ometalo čestitog čitaoca da uživa u sadržajima o kojima, jebigica, mora malo i sam da mućne glavom. To je premisa Suštine pasijansa od prvog časa postojanja do danas. Zato smo i rekli da se ovaj sajt ne preporučuje mlađima od stotinu pročitanih knjiga.

      Penzija nije rešenje, pa se ne treba nadati nekom čudu. Međutim, sasvim drsko vas pozivamo da i dalje budete uz nas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image