Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Teška priča iz jamajčanske istorije iznedrila je antologijsku pesmu koja nikada neće postati hit.
Približava nam se leto. Kao i svake godine, odlažemo zimsku garederobu i pripremamo se kako da preživimo na visokim temperaturama. Ono što ja dodatno činim je da posegnem za kolekcijom reggae albuma, jer savršeno dobro znam da će muzika sa njih da me probudi iz zimskog sna i ubrizga mi u vene pomalo posustalu energiju.
Uz reggae telo samo od sebe počinje da se razgibava.
country roads take me home, john denver, Ne znam koliko će se složiti naši prijatelji rasejani po celom svetu tek, nostalgija za domom je veoma zeznuta stvar. Zna da se pojavi u najneočekivanijim trenucima i na mestima gde se inače ugodno osećate. Jedan od mojih rasejanih mi je pričao da je, uprkos tome što je vodio relativno lagodan i poslom neopterećen život, povremeno imao napade anksioznosti. Ono, kada mislite da će srce da vam iskoči, bez nekog valjanog razloga.
I kako uspevaš da se izboriš sa tim? – pitao sam ga.
Nikako. Nekoliko tableta reši stvar i vrati te u normalu. Do sledećeg puta…
$#$
“Take Me Home, Country Roads” je staromodna, nostalgična pesma koja je proslavila Johna Denvera. Originalni autori pesme su Bill Danoff i Taffy Nivert, nepoznati autori koje je Denver slučajno sreo. U prvoj verziji nije bilo ni pomena o Zapadnoj Virdžiniji već o Merilendu, no to i nije bitno. Može biti bilo koja lokacija sporednog puta kojim se putuje kući. Pesma je, ionako, puna pogrešnih toponima. Barem tako kažu oni koji bolje znaju Virdžiniju od mene i autora.
Danoff i Nivertova su pričali da su pesmu hteli da prodaju Johnnyju Cashu, no Denver ih je ubedio da je sačuvaju za njega. Čak su je malo i zajednički preradili, pa se on pojavljuje i kao koautor. Posle prvog izvođenja na koncertu, publika je pozdravila Denvera petominutnim ovacijama. Znao je pogodio pravu stvar.
Singl sa studijskim snimkom se pojavio u aprilu 1971. godine i munjevito dospeo do 2. mesta američke liste. Tiraž se merio milionima primeraka, a pesma je do današnjih dana ostala ona po kojoj se prepoznaje Denverov rad.
Čuo sam mnogo različitih verzija ove pesme, a na današnju sam slučajno nabasao. Toots and the Maytals su veterani sa Jamajke čija karijera seže u šezdesete, kada su izvodili ska/rocksteady muziku, pa su lako uleteli u novi muziku (još 1968. godine su snimili pesmu “Do the Reggae“, po kojoj je čitav pravac i dobio ime). Toots Hibbert je inače fenomenalan pevač koga su često poredili sa Otisom Reddingom zbog emotivne interpretacije, pa izbor “Country Roads” za njihov fenomenalni album In the Dark (1976) predstavlja malo podilaženje publici. Po meni, to je bio pametan potez, jer su pesmu znali svi da pevaju, a reggae muzika tada nije bila tako popularna kao što je to danas.
Tokom nastupa u Ričmondu u Virdžiniji 2013. godine, Toots je udaren flašom u glavu. Završio je sa nekoliko kopči i naredne tri godine nigde nije hteo da nastupa, plašeći se publike. Negde pročitah da je ponovo izašao na pozornicu pre par nedelja u Virdžiniji, na nekom festivalu.
Country roads, take me home
To the place I belong
West Virginia, mountain momma
Take me home, country roads…
Zajedno sa Bobom Marleyjem i Bunnyjem Wailerom, Peter Tosh je bio ključna figura u grupi The Wailers više od decenije (1963–1976). Niko ne zna koliko bi dugo trajalo njihovo prijateljtvo da se muzički biznis nije umešao u celu priču. Kako je globalna popularnost reggae muzike sve više rasla početkom sedamdesetih, tako je Marley, zahvaljujući marketingu, postajao njena centralna figura. Wailer i Tosh su, jednostavno, marginalizovani, iako su bili autori nekih od ključnih pesama grupe.
Šta im je ostalo sem da krenu sopstvenim putevima.
Upravo sam usred reggae maratona. I, znate šta – odavno se nisam ovako dobro osećao. Jer, i kada muzika utihne, neki njen deo ostane, ljuška me i prosto mi neko vreme ne dozvoljava da izađem iz tog filma. Slušao sam malo staritete, malo nove snage no, u suštini, ništa se nije promenilo u pristupu. I dalje se kroz reggae muziku propagira rastafarijanska ideologija koja previše idealistički za današnje uslove zagovara život u nekom boljem svetu oslobođenom od nepoštenja, zavisti i pohlepe.
Upravo onoga što je pokretač današnje dominantne ideologije.
