Upravo sam usred reggae maratona. I, znate šta – odavno se nisam ovako dobro osećao. Jer, i kada muzika utihne, neki njen deo ostane, ljuška me i prosto mi neko vreme ne dozvoljava da izađem iz tog filma. Slušao sam malo staritete, malo nove snage no, u suštini, ništa se nije promenilo u pristupu. I dalje se kroz reggae muziku propagira rastafarijanska ideologija koja previše idealistički za današnje uslove zagovara život u nekom boljem svetu oslobođenom od nepoštenja, zavisti i pohlepe.
Upravo onoga što je pokretač današnje dominantne ideologije.
Reggae maraton bi bio besmislen da u njemu nije bila zastupljena i muzika Boba Marleyja. Ovoga puta ništa nisam unapred planirao, pa se izbor sveo na nesumično potezanje nekog od njegovih albuma. Ruka mi se zaustavila na albumu Exodus (1977), verovatno jednom od najpoznatijih u njegovom opusu. Manje poznata pesma “So Much Things to Say” mi je ovoga puta legla mnogo bolje nego ranije, jer na neki način proročanski govori i o današnjem vremenu.
U njoj Marley poziva na akciju protiv “njih”. A “oni” su svi oni kojima su usta puna priče, političari i pripadnici države (u rastafarijanskom žargonu “Babylon“). Sama pesma nije militantna poput nekih drugih koje je snimio, no nesumnjivo poziva na otpor svih nas i borbu za elementarna prava.
“They got so much things to say“, peva Marley, ali podsmešljivo primećuje da kada “oni” deluju dešavaju se sasvim suprotne stvari – raspinju Hrista, prodaju Macusa Garveyja (ideologa rastafarijanstva) ili okreću leđa Paulu Bogleu (baptističkom đakonu i aktivisti, nacionalnom heroju Jamajke). Šta onda možemo da učinimo u ovakvim okolnostima? “Da ne zaboravimo… ko smo i na kojoj strani smo u ovoj borbi”.
Marley, takođe, primećuje da “oni” neće biti ni malo fini i ne želi fizički sukob, jer je svestan da na taj način ne može da se bori, ali upućuje na ono što je moguće: insistira na očuvanju duhovnih vrednosti i otporu putem građanske neposlušnosti.
Na kraju ispaljuje jedan od svojih najboljih stihova:
When the rain fall,
It don’t fall on one man’s housetop.
Niko neće biti pošteđen.
Današnji “Babylon” je nepopravljivo bolestan, zapreten u bezličnu i beskrajnu priču koja više nema nikakav smisao. Novim naraštajima treba da bude jasno da je bolje da se nastavi borba protiv svakog vida ugnjetavanja (ili zakidanja prava), nego da nastave život u rukama “establishmenta”.
Ko bude preživeo, pričaće.