Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Teška priča iz jamajčanske istorije iznedrila je antologijsku pesmu koja nikada neće postati hit.
Približava nam se leto. Kao i svake godine, odlažemo zimsku garederobu i pripremamo se kako da preživimo na visokim temperaturama. Ono što ja dodatno činim je da posegnem za kolekcijom reggae albuma, jer savršeno dobro znam da će muzika sa njih da me probudi iz zimskog sna i ubrizga mi u vene pomalo posustalu energiju.
Uz reggae telo samo od sebe počinje da se razgibava.
Dok raduckam po kući, obično pustim da mi u pozadini svira Radio Paradise, koji percipiram krajičkom slušnog aparata. I ne obraćam preteranu pažnju na ono što emituje. No, ludi Bill ima običaj da mi neočekivano nabaci neku pesmu iz korne koja mi dirne živac, pa mi ništa drugo ne preostaje nego da privremeno batalim posao i pogledam u plejlistu kako bih zabeležio pesmu koja me je čačnula i kasnije se navratio na nju.
Tako bi i ovoga puta.
Zajedno sa Bobom Marleyjem i Bunnyjem Wailerom, Peter Tosh je bio ključna figura u grupi The Wailers više od decenije (1963–1976). Niko ne zna koliko bi dugo trajalo njihovo prijateljtvo da se muzički biznis nije umešao u celu priču. Kako je globalna popularnost reggae muzike sve više rasla početkom sedamdesetih, tako je Marley, zahvaljujući marketingu, postajao njena centralna figura. Wailer i Tosh su, jednostavno, marginalizovani, iako su bili autori nekih od ključnih pesama grupe.
Šta im je ostalo sem da krenu sopstvenim putevima.
Onomad sam po ko zna koji put naišao na naslove u kojima se pominje Sinead O’Connor. Više nemam stomak da čitam tekstove koji se nalaze ispod njih jer mi je muka od prepisivanja gluposti koje se množe neverovatnom brzinom i tabloidiziranja njenog nesrećnog života i zanimljivog muzičkog opusa.
Nije ona nesrećna zbog toga što pravi gluposti, već pravi gluposti zato što je bolesna.
