Dok raduckam po kući, obično pustim da mi u pozadini svira Radio Paradise, koji percipiram krajičkom slušnog aparata. I ne obraćam preteranu pažnju na ono što emituje. No, ludi Bill ima običaj da mi neočekivano nabaci neku pesmu iz korne koja mi dirne živac, pa mi ništa drugo ne preostaje nego da privremeno batalim posao i pogledam u plejlistu kako bih zabeležio pesmu koja me je čačnula i kasnije se navratio na nju.
Tako bi i ovoga puta.
U jednom trenutku krene veselica u nekom kvazi ska fazonu, prepoznadoh odmah nezaboravni glas Joss Stone, onda krete kao nekakvo repovanje, pa Mick Jagger, koga bih prepoznao bunovan u pola noći, otpeva jednu strofu, pa na ska ritam uleti violinski solo u pomalo swing fazonu…
Pomislio sam u prvom trenutku da haluciniram. 
Normalno, odmah sam uposlio tražilicu da vidim o čemu se tu radi. I utvrdio da nisam halucinirao. Dave Stewart, onaj iz Eurythmicsa, prekraćivao je vreme na Jamajci, a društvo mu je pravio Damien Marley (odmah je jasno čije je dete). Malo su se zavitlavali u studiju, pa su smislili zajednički projekat. Stewart je nagovorio Jaggera da im se priključi ako nema pametnijeg posla (a nije ga imao – ma, kad on ima pametnija posla?), a kako se tu našla Stoneova, nemam pojma. Egzotični začin celoj priči beše pridodavanje meni nepoznatog indijskog kompozitora/producenta A. J. Rahmana koji nije ni malo naivan lik. Projekt je nazvan SuperHeavy.
Lako sam se dočepao albuma SuperHeavy (2011), uredno ga preslušao i utvrdio da na njemu nema nijedne pesme koju sam ranije čuo. What the Fuck! Brzo sam telefonirao tetki u inostranstvu i uzgred se malo raspitao, pa mi je uskoro stigla de luxe verzija albuma pojačana sa pet pesama, između kojih se našla i današnja. 
Albumom dominira reggae fazon, ima bluz i rok pesama, ali i mnogo drugih stvari. Ne obraćajte pažnju kako su ga Amerikanci ocenili, jer ovde mora malo i da se mućne glavom. U svakom slučaju, album je interesantniji od poslednjeg albuma Rolling Stonesa i drži se osnovne ideje da su okupljeni muzičari želeli da p(r)omešaju različite stilove. Jagger i Stewart su se, pored sviranja, potpisali i kao producenti, pa ne treba sumnjati da je svirački i studijski deo posla odrađen besprekorno.
Očigledno je da je prva varijanta albuma spakovana za američko tržište i izbor pesama je sasvim u skladu sa očekivanjima publike, s obzirom na pedigre uključenih imena. No, prava stvar su ovih pet bonusa, na kojima su se muzičari potpuno opustili i prepustili kreativnom ludovanju.
Pesma “Common Ground” je šaljiva, govori o nerazumevanju u komunikaciji između ljudi i potrebi da se taj jaz prevaziđe. Zato Marley namerno peva/repuje drugu strofu na iskvarenom engleskom. Jagger u svojoj strofi, pak, peva o muzici i životu u New Orleansu, pa Stoneova na kraju zaključuje:
Everybody come together hear this sound
Open up your ears look at what we found
Common ground
So gather round
Don’t matter if your white and a green or brown
Every boy and every girl in every town
Gather round
There’s common ground.
U današnjem sumornom svetu potrebno je što više ovakvih pesama. 