Nije li Milovan Vitezović još onomad rekao da je umni rad fizički neizdrživ? Naslednik je po tom pitanju reprezentativan primerak mladih naraštaja. Dostizanje dovoljno potrebno visokog nivoa koncentracije predsavlja veliki napor. A još to onda treba i održati. Naročito u periodu kad te za koji dan čeka završni ispit iz maternjeg jezika. A onda ti u sobu uleti nestrpljivi otac s nekom trulom forom, koja je samo njemu smešna. Utorkom. Ne baš svakog utorka.
– Sine, znaš li koja je jedina reč u srpskom jeziku koja ima dva slova N jedno pored drugog?
S tim pitanjem uleteh kod sina u sobu, ignorišući prikaz koji vidim. Sedi za radnim stolom i bistri nešto iz domaće književnosti… „Sve će to narod pomlatiti“, „Prvi put s ocem na vutrenje“ il’ već neki „Most na Žezi“.
Podiže pogled i gleda me bledo. Ćutim. Očekujem neki odgovor. Deluje da me nije shvatio.
– Šta me gledaš bledo?
Upitam i zastanem, pa nastavim polako. Naglašavam svaku reč.
– Jedina srpska reč koja ima dva slova N jedno pored drugog?
Ne skreće pogled. Mulja nešto po mozgu, vidim mu u očima. Gubim strpljenje.
– Ama, bre! Dva slova N… jebote, ima N i pored njega N… Šta ti nije jasno?
– Vannastavni. – odgovara naslednik ravnodušno.
– Van… vannnnn… Šta, bre!?
– Vannastavni. – ponnavlja nnaslednnik i dodaje. – Jedna reč i imaš dva slova N jedno pored drugog.
Gleda me. Da mogu, i ja bih samog sebe gledao. Mora da mnnogo smešnno izgledam. Teško je “iznnutra” opisati izgled lica. Zbunjenn sam. „Van-nastavni“… „Vannastavni“… Vrtim po glavi iznnova i iznnova. Ljut sam. Propada mi fora. Nne samo sad. Nne samo ovde. Svuda. I zauvek.
– Šta, bre…!? – pokušavam da nnađem prave reči. I nnalazim ih!
– Marš u sobu! – viknnuh pedagoški. Roditeljski. Očinnnski.
– Ali, tata, ti si ušao u moju sobu. – Izgovara i nnnastavlja da me gleda.
I da mogu, nnnne bih više gledao samog sebe. Koji krinnndž.