Žabice

Tek kada pređeš veliku kilometražu i stigneš u zrele godine, shvatiš koliko su neke pesme zapravo genijalne.

Zoxy i ja smo bili u istom odeljenju još u osnovnoj školi. Čak smo delili i profesora klavira u muzičkoj. Otuda je bilo sasvim prirodno da se zajednički upalimo i za rock & roll. Još pri kraju osnovne smo otkrili grupu The Nice, pomno pratili sve druge klavijaturiste za koje smo znali, a i počeli smo polako da nabavljamo ploče. Originali su bili skupi i do njih se teško dolazilo, a Zoxy je u odnosu na mene imao prednost u samom startu. Kao sin jedinac uglednih i bogatih roditelja raspolagao je budžetom koji je bio barem deset puta veći od mog. I ne samo to. Imao je i rodbinu koja je živela u inostranstvu koja mu je svakoga leta donosila desetine albuma sve poštujući spisak koji smo zajednički pravili. Peace

Tako je, valjda leta 1971. godine, stigao do nas i debitantski album grupe Emerson, Lake & Palmer.

Posledice naše opčinjenosti ovim albumom su se videle već narednog leta – Zoxyja su roditelji častili jednim Hammondom, nešto kasnije i Fender Rhodesom

No, nećemo o tome, prvo da debi album ELP-a stavimo u nešto širi kontekst.

Gledano iz današnje perspektive, The Nice i King Crimson su u drugoj polovini šezdesetih bili anomalije na britanskoj muzičkoj sceni. Muzičke vizije koje su u to vreme imali Keith Emerson i Robert Fripp se nisu oslanjale na rani rock & roll i bluz kao kod skoro svih tadašnjih grupa, već su svoju inspiraciju potražili u “klasici”. I pravo je čudo što su uopšte bile prihvaćene. Obe grupe su bile atraktivne na koncertima zbog virtuoznog sviranja i pobuđivale su veliku pažnju kritike. No, publika, naročito sa druge strane Atlantika, gde se nalazilo najveće diskografsko tržište, nije bila brojna. Svirali su kao predgrupe većim zvezdama i po studentskim kampusima.

Na samom kraju 1969. godine, na američkoj turneji, prva postava grupe King Crimson se raspala. Michael Giles i Ian McDonald nisu bili zadovoljni na koju stranu se kreće njihova muzika. Pridružio im se i Greg Lake koji je želeo da grupa i dalje ima koherenciju unutar sebe, za razliku od Frippa kome je u glavi bila rotirajuća muzičarska postava u zavisnosti od pesama koje sviraju. Stvari su kulminirale u decembru kada su The Nice i KC bile zagrevanje na koncertima u to vreme velikih The Chamber Brothers kojih se danas malo ko seća.

Kliknulo je negde na zapadnoj obali SAD...
Bilo je to negde na zapadnoj obali SAD. Članovi dve predgrupe su se pitali u čemu je problem da ih šira publika teško prihvata. Dvojica ljudi su kliknuli jedan sa drugim, Ostalo je istorija.

Iako su Lake i Fripp bili veliki prijatelji još od mladih dana (delili su istog učitelja gitare i imali zajednički stan u kome su živeli), izgleda da je baš u tim trenucima pala odluka da se Lake udruži sa Emersonom. On je želeo da nastavi u formatu trija, a postava je, na preporuku Roberta Stigwooda, kompletirana rafiniranim i preciznim bubnjarem Carlom Palmerom, koji je jedva čekao dobar povod da napusti Atomic Rooster.

U avgustu 1970. ELP su imali prvi koncert u malom klubu u Plimutu. Bili su nepoznati kao grupa, ali su njihova imena već nešto značila u muzičkom svetu. Stvari će se drastično promeniti samo šest dana kasnije. Na čuvenom festivalu na ostrvu Wight izašli su pred 600.000 ljudi i, nastupajući posle Ten Years After, a pre no što su The Doors izašli na pozornicu, energično izveli svoj set, uključujući i 34 minuta “Slika sa izložbe” Modesta Musorgskog…

U svojoj autobiografiji Lake je to ovako prokomentarisao:

Bila je to najveća svirka u našim životima. Sutradan, bili smo poznati širom sveta.

Debi album im je izašao tri meseca kasnije. Iako mnogi smatraju njihove poznije albume boljim, pa i ja sam, ovaj je vrlo važan. Pokazuje šta su u stanju da postignu troje fantastičnih muzičara koji nikada ranije nisu svirali zajedno – neverovatnu međusobnu koheziju dok izvode vrlo složenu muziku. U isti mah, ovaj album je bio kamen temeljac i okidač za progresivni rok koji će dominirati britanskom muzičkom scenom sve do polovine sedamdesetih.

Emerson, Lake & Palmer (1970)
Emerson, Lake & Palmer (1970). U džungli stilova i ideja, ovaj album je najzad pokazao da složene muzičke forme ne moraju da budu opskurne, nego imaju način da dođu do široke publike. Tako nešto nije uspelo nikome pre njih: ovo je bio kamen temeljac.

Take a Pebble” je, uslovno rečeno, jedna od Lakeovih “balada” koje će se, ubuduće, nalaziti na svakom albumu i pokazivati jednu drugu stranu ovih muzičara. Iz folk motiva i refleksivni tekst, razvija se u nešto sasvim neočekivano…

Just take a pebble and cast it to the sea
Then watch the ripples that unfold into me
My face spill so gently into your eyes
Disturbing the waters of our lives

Shreads of our memories are lying on your grass
Wounded words of laughter are graveyards of the past
Photographs are grey and torn, scattered in your fields
Letters of your memories are not real

Well, sadness on your shoulders like a wornout overcoat
In pockets creased and tattered hang the rags of your hope
The daybreak is your midnight, the colours have all died
Disturbing the waters of our lives,
Of our lives, lives, lives

Očigledno je u razradi teme učestvovao ceo bend, a Emersonova maštovita i neuobičajena aranžmanska rešenja su, naprosto, fantastična.

Postoji anegdota o tome kako su ELP odsvirali ovu pesmu Chrisu Welchu kada ih je posetio dok su uvežbavali materijal za snimanje albuma.

Svirali su prekrasnu numeru “Pebbles” koja je zazvučala kao da Modern Jazz Quartet svira rock & roll.

Opaska ili kompliment, od ovog poređenja ne može bolje.

– * –

Ah, da: šta se desilo sa Zoxyjem sa početka teksta? Ne, nije postao profesionalni muzičar, već profesor engleskog jezika. Sarcastic smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image